Šetam psa pored Morave. Rano jutro, sunce već uveliko greje, sve je u cvatu, vazduh miriše na proleće. Pas utrčava u vodu, kratko zapliva, izlazi, otrese se i, vidno zadovoljan, uvalja se u travu. Posmatram ga kroz sunčane naočare i pomislim koliko je lepo živeti ovde, u srcu Balkana.
Sunce sija, reka žubori, cvrkut ptica dolazi iz krošnji. U tom trenutku, gotovo spontano, osetim zahvalnost što sam rođena baš ovde, na mestu gde mogu bezbrižno da šetam pored reke u kojoj nema opasnih predatora, gde obala ne nosi strah od nepoznatog. Ne razmišljam o zemljotresima i cunamijima, niti o ekstremnim hladnoćama koje svakodnevni izlazak pretvaraju u logistički poduhvat.
Pomislim i na udaljene krajeve sveta, na pustinje poput Atakame ili surove predele istočne Afrike, gde je voda luksuz, a svakodnevica oblikovana oskudicom. U knjizi "Pustinjski cvet" Varis Dirije naišla sam na podatak da su, u nedostatku vode, ljudi koristili kozju mokraću za pranje posuđa. Iz moje perspektive, to zvuči gotovo nezamislivo. Ipak, u sredinama gde nema izbora, ono što je nama šokantno, drugima je deo svakodnevice.
I baš zato slika sa početka: sunce, reka, cvrkut ptica , deluje kao mali, lični raj. Mogao bi to biti i potpuni sklad, da ga ne narušava naša nebriga. Jer, dok posmatram prirodu, niz vodu promiču plastične flaše, kesama "okićene" krošnje narušavaju prizor, a divlje patke plivaju kroz tragove ljudske neodgovornosti.
U takvom prizoru nema romantike.
Zato ovo nije samo beleška o jednom jutru, već i podsetnik: priroda nije naše vlasništvo, već prostor u kojem smo gosti. Voda je dragocena, a reka je ogledalo našeg odnosa prema svetu u kojem živimo. Svaki komad otpada koji u nju bacimo, ne zagađuje samo vodu, već i naš životni prostor.
I zato, sledeći put kada se nađemo pored reke, zapitajmo se - šta ostavljamo iza sebe.
Odgovor nam se možda neće svideti.
