Svakog dana probajte da naučite nešto novo o sebi i drugima.
Život je tu da se živi, i da se razume, ali se pre svega mora živeti, i vredan je onoliko koliko smo u stanju da razumemo i menjamo svoje obrasce, a ne samo da živimo po automatizmu onako kako smo naučeni, kaže u intervjuu za naš portal Milan Damjanac, psihoterapeut i filozof i predsednik PLK Centra, čovek kojeg veliki broj prati na društvenim mrežama i prisustvuje njegovim predavanijma, što ga čini jednim od najzanimljivijih mladih "tumača" vremena u kojem živimo.
U vremenu kad svi negde žure i stalno nešto moraju, kako pronaći unutrašnji mir i spokoj? Da li je to uopšte moguće bez bekstva u planinu ili neku daleku pustinju?
- Teško. Vreme u kojem živimo je psihički naporno. Nekada su ljudi upoznavali vrlo ograničen broj drugih ljudi, i sa njima imali bliske odnose, a o svetu su imali samo ograničen broj informacija. Sada upoznamo mnogo ljudi, bar virtuelno, sa mnogima komuniciramo, ali ne uspemo da ostvarimo bliskost. Preplavljeni smo ogromnim brojem informacija o najudaljenijim delovima sveta, a to prosto ne može da nas ne opterećuje.
Mediji nas pretežno plaše, pošto strašne vesti izazivaju paniku i povećavaju čitanost i gledanost. Sve se prodaje, pa i mir i stabilan život. Čini mi se da je ključ u prepoznavanju zamki koje društvo nudi, ispraznoj industriji zabave, radoholočarstvu i različitim zavisnostima (alkohol, droga, stalno uvećavanje potreba), i življenja smislenog života. Da bi to moglo, moramo znati ko smo, šta smo i ko želimo da postanemo. Ne možemo biti sve i zadovoljiti svakoga. Mir, bar delimični, dolazi iz jasnog identiteta i jasnog razumevanja čije mišljenje nam je važno, kakav život želimo, šta su prioriteti i ko su prioriteti.
Treba živeti ono što je naša istina, ono što korespondira sa nama, i imati smislene odnose sa drugima, kreirati smislene odnose i ostvarivati se u zajednici. A nemir dolazi iz udovoljavanja drugima, svetu i bežanjem od bola. Bol treba prihvatiti, kao i radost. To je deo života.
Šta je pravi hedonizam?
Šta bi danas bio pravi hedonizam, a da nas ne povuče u vrtlog poroka i loših navika? Kako da uživamo u životu, a da istovremeno budemo zdravi i mentalno stabilni?
- Pravi hedonizam je oduvek imao veze sa uživanjima koje ne mogu da dovedu do depresije i prezasićenosti. Još od epikurejske škole u antici, hedonizam se delio na onaj koji šteti čoveku, gde neumerenost vodi u depresiju, nezadovoljstvo i zatrpavanje problema, i onaj koji se ticao uživanja u životu.
Danas je preveliki pritisak na tome da moramo biti zdravi, a zdravlje je još jedan komoditet koji mogu imati samo oni koji su u boljem finansijskom položaju. Glavno obeležje neoliberalnog kapitalizma i potrošačkog društva je da je u stanju da naplati čak i svoju kritiku. Ono neutrališe sve kroz naplatu i prodaju, bez da postulate sopstvenog sistema dovede u pitanje. Na primer, ako želiš da jedeš kvalitetno, dođi na fine dining u skup restoran, na malu porciju. Ukoliko hoćeš da živiš zdravo- isto. Daj mnogo para da bi jeo organsku hranu. Šta se tu zapravo prodaje? Status. Ukoliko imaš novca, i trošiš ga, možeš birati bilo šta, ali je važno da to što biraš drugi nemaju, da ga žele, i da ti zavide.
Pravo uživanje je uživanje u kreativnosti, pisanju, slikanju, učenju. Međutim, kreativnost se guši, pošto ne može da se naplati. Pravi hedonizam je kultura uživanja iz bliskosti i radosti, a ne iz tuge i besa. Da pojasnim, nije isto uživati u duvanu ili hrani, i koristiti ih kao način da pobegnete od sebe i smanjite strahove i bes. Dakle, mentalna stabilnost i zdravlje imaju veze sa kapacitetima za rizik, za nove stvari, za bliskost, za nove ljude, za smislene odnose. Naravno, samo delimično sve to zavisi od nas, zato se danas promoviše da sve možemo sami. To je netačno. Čovek je deo grupe, ne može sam, a da ostane zdrav.
Ima li načina da čovek organizuje svakodnevicu tako da mu ostane dovoljno vremena za sebe? I šta s tim vremenom da radi da bi ga proveo u miru, a ne skrolujući po telefonu?
- Teško. Ovaj sistem usisava ljude dovoljno da im nudi šarenu lažu u vidu različitih površnih odnosa, dalekih i egzotičnih putovanja, statusa i slikanja na tim putovanjima. Ceo smisao života se prebacuje u kontekst radnih odnosa, a pomagačke struke i psihološka znanja zloupotrebljavaju kako bi se smisao vezao za rad, rad i rad. Sve manje je prostora za čoveka, bliskost i smisao, a to dovodi do povećanja mentalnih problema kroz povećanje usamljenosti.
Usamljen čovek troši kako bi zatrpao osećaj praznine. Dakle, ljudi su masovno nezadovoljni zbog promocije života koji im je van domašaja, nikada se ne osećaju da su dovoljni, da vrede dovoljno i da mogu dovoljno i uvek žele još, a što više jure, to više gube smislene odnose oko sebe i gube vreme za igru i kreativu. Čim se sve radi zbog nekog cilja, nema kreative, nema igre, a samim tim ni čoveka, ni empatije. Ovo je problem koji uopšte nije lako rešiv.
Digitalna detoksikacija
Mogu li ljudi stvarno da se “digitalno detoksikuju”? Kako da pronađemo balans između online obaveza i offline života, naročito kad se čini da sve zavisi od dešavanja na ekranu?
- To je samo znak da je civilizacija, zapadna civilizacija, udarila u "zid". Toliko smo preplavljeni obavezama, nervozom, informacijama, da nam je potrebno da ne budemo više okruženi tehnologijom. Problem sa tehnologijom je civilizacijska upotreba tehnologije, ona nas pretvara u mašine. Postajemo roba, i bolja smo roba onoliko koliku cenu imamo. Što bolji status, to smo poželjnija roba.
Sve postaje lažno, prijatelji, ljubav, odnosi, postaju zavisni od statusa. Ljudima je muka od toga, žele da mogu da budu ranjivi, žele da osete zajednicu, i žele da pričaju sa nekim, a ne da ljude tretiraju kao stvari. Mi svi osećamo tu prazninu, mučimo se, osećamo da nešto nedostaje. Taj nedostatak je ta kolektivna depresija i anksioznost. Nezadovoljstvo i besmisao, zapravo. Više ni svoje telo ne osećamo, i njega tretiramo kao robu.
Ljudi iz gradova
Zašto su gradovi postali tako nepodnošljivi i neurotični? Je li život u prirodi zaista lek za sve naše probleme ili samo bežimo od stvarnosti?
- Mistifikujemo život u prirodi. Doživljavamo ga idilično, a u pitanju je ipak naporan rad da bi se takav život održao. Svakako, mislim da je budućnost u nekom vraćanju prirodi, pre svega zbog mogućnosti da se radi online. Gradovi pružaju više mogućnosti za zaposlenje, ali je problem što sve prednosti gradova koristimo vrlo retko (kulturni sadržaji, pozorišta, opere), a mane udišemo i jedemo svakodnevno. Gradovi su prenaseljeni, tu posla još uvek ima, ali i bolesti i problema. Tu su mogućnosti, ali tu je i nezadovoljstvo.
Kako podizati decu da budu zdrava i emotivno stabilna u društvu koje je često toksično? Koji su najveći izazovi današnjeg roditeljstva?
- Roditeljstvo je najviše na udaru, i to pre svega zato što su roditeljima mnoga prava oduzeta, a odgovornost za ponašanje dece je apsolutno na njima. Ovakav ekonomski poredak je vezao samostvarenje i preživljavanje roditelja za posao, tako da vremena ni strpljenja za decu nema. Vreme sa decom zahteva da budemo u kontaktu sa detetom u sebi i da se igramo, a današnjeg čoveka igra koja nema cilj umara. Mi smo izgubili kreativnost, zatrovani smo medijskim i poslovnim sadržajima.
Decu nam vaspitavaju društvene mreže, bebisiterke i vaspitačice, a moralni sistem im ne možemo usaditi. Ne vredi usađivati moralni sistem deci koja vide da taj isti moralni sistem ne funkcioniše u društvu oko njih. Empatija se ne nagrađuje, već se nemilosrdnost nagrađuje, tako da se i vrednosno razilaze deca i roditelji. Najveći izazov su brze promene i nemogućnost da se deci usade vrednosti koje deca već sutra neće izdati kako bi preživela. Drugo, deca vide nezadovoljstvo roditelja i ne žele tako da žive. Treba razgovarati sa decom, negovati odnos i igrati se sa njima. Život je igra, a ne dokazivanje.
U Kunderinom romanu “Šala”, glavni junak kaže: “Ako pustim da ga odgaja društvo, biće mediokritet, a ako ga odgajam ja, biće marginalac neuklopljen u društvo”. Ima li istine u ovim rečima i kako pronaći balans u vaspitavanju deteta da ne završi ni u jednoj krajnosti?
- Teško je reći. Mislim da je ključno u tome da moramo odustati od ideje da ćemo moći da upravljamo detetom. Bolje je razgovarati i videti. Moj savet je da je naše da prenesemo detetu osnovne vrednosti, i da je važno da ga naučimo da misli svojom glavom i kritički promišlja, da sukobljavamo stavove. Najbolja usluga koju detetu možemo učiniti je da postane svoj čovek i da donosi svoje odluke.
Ljubav u svetu materijalizma
Kundera takođe kaže: "Žene ne traže lepe muškarce, već muškarce koji su imali lepe žene". Šta misliš o toj teoriji? Kakav je uticaj materijalizma, konzumerizma, društvenih mreža i dejting aplikacija na ljubavne veze danas?
- Ekonomski model je kolonizovao i očekivanja i rečnik. Tako mi danas govorimo o partnerima, ljubavnim investicijama, ulaganju itd. Velike su promene u rodnim ulogama, i usled biznis modela i emancipacije, žene preuzmaju sve više one standardne rodne muške uloge, a muškarci nisu u standardnim muškim. I jedni i drugi misle da traže stabilnost, ali i jedni i drugi ponavljaju obrasce iz porodice i traže ono što su već videli i iskusili očekujući drugačiji rezultat. Problem je bliskost, kao i u druženju, sve se manje traži da se sa nekim povežemo, a sve više da je statusno izazovno.
Dokazujemo se i u vezama i u brakovima, tražeći taj "fiks" mitske sreće, a njega nema. Ceo život se pretvorio u konzumeristički narativ, te su nam tako i partneri dobra roba, a mi konzumenti iste. Sve manje se pitamo kako mi volimo, a sve više tražimo da nas vole. Dejting aplikacije su korisne, ali i one prate ovu matricu- ukoliko ti se neko ne svidja, traži dalje, sve je dostupno. Sve se pretvara u pijacu, pa i ljudi, samo je pitanje cene, a bliskosti nigde. Sve je više priča o granicama, sve manje o obostranom prilagođavanju. Sve je manje "mi", a sve je više "ja".
Kako će ljubavni odnosi izgledati u budućnosti? Da li će nas digitalizacija i instant veze odvesti u potpuni emotivni haos ili postoji šansa da ponovo pronađemo dublju povezanost?
- Zbog toga što smo mi bića koja ne mogu bez drugih, društvo i jeste u krizi. Sve je više usamljenosti, a manje kontakta. Čini mi se da je ovakvo društvo neodrživo, i da ako ne dođe do neke velike promene sistema vrednosti, sigurno ćemo svedočiti usponu shizoidnisti, odnosno, ljudi koji će biti u strahu jedni od drugih, samodovoljni, i kojima će veštačka inteligencija biti zamena za ljubavni odnos. Sve što ne može da kaže "ne", i što nas ne izlaže riziku je budućnost odnosa.
Kuda ide ovaj svet? Da li se vraćamo humanizmu i osnovnim ljudskim vrednostima ili nas čeka još dublja robotizacija i otuđenje?
- Ukoliko ne dođe do neke velike promene, mislim da je potpuna robotizacija sledeći korak. Videćemo kako će to ići, ali je i to deo ljudskih nastojanja da savlada sve ljudske patnje, bolest i smrt, i postane besmrtan. Cela ljudska istorija, posebno istorija zapadne civilizacije je borba protiv prirodnih ograničenja, i zato je čovek najnesrećnija životinja - on ne želi da bude životinja.
Sreća je...
Šta smatraš ključnim za mentalno zdravlje u ovom ubrzanom i često surovom svetu? Postoje li jednostavne metode koje možemo primeniti svaki dan?
- Ne. Ta ideja o jednostavnim metodama je čista politička i ekonomska kolonizacija terapije od strane instruktorskih metoda. Izvorna psihoterapija je mnogo bliža izvornoj filozofiji - ona je živa, dešava se u odnosu i refleksiji, proizilazi iz stalne sumnje i skepse. Mentalno zdravlje je jednako riziku. Svakog dana probajte da naučite nešto novo o sebi i drugima. Život je tu da se živi, i da se razume, ali se pre svega mora živeti, i vredan je onoliko koliko smo u stanju da razumemo i menjamo svoje obrasce, a ne samo da živimo po automatizmu onako kako smo naučeni.
Kako pronaći pravu sreću u savremenom društvu punom pritisaka, očekivanja i iluzija koje nam plasiraju mediji? Je li sreća u malim stvarima zaista kliše ili je to zapravo ključ života?
- Strast. Radite ono što vam ima najviše smisla, odaberite šta želite da budete i rizikujte. Niko ne može živeti umesto vas. Probajte da upoznate, razumete i empatišete sa različitim ljudima. Probajte različite karijere, pišite, čitajte, čitajte, čitajte. Slikajte, šetajte, promišljajte. Nećete naći sreću, ali hoćete smisao i zadovoljstvo. A na kraju, samo ono što smo pružili zajednici je ono što se vrati, sve dok smo to pružili iz svoje strasti, a ne iz moranja.
