Reč "utopija" je igra reči koja potiče iz grčkog jezika: ou-topos znači "ne-mesto," dok eu-topos znači "dobro mesto".
Tomas Mor (1478–1535) osmislio je ovaj termin za svoju knjigu "Utopija", koja govori o ostrvu netaknutom pohlepom, koje poseduje kvalitete savršenstva.
Mor je bio pravnik, sudija i katolik koji je praktikovao samokažnjavanje i nosio košulju od grubih vlakana koja iritira kožu. Smatrao je protestantizam pretnjom za društvo i služio kao lord kancelar Engleske do penzije, ali je potom iznervirao kralja Henrija VIII time što nije prisustvovao njegovom venčanju i nije priznao Henrija kao poglavara Anglikanske crkve.
Mor je opisao evropsko društvo kao mesto gde "besposleni monarsi i plemići nastoje da povećaju svoje bogatstvo i moć na uštrb naroda, koji ostaje u siromaštvu i bedi;" stoga, Morova utopija je "zajednička, omogućavajući ljudima da lako zadovolje svoje potrebe" .
Ali svi znamo do čega nas zajednički način života ponekad može dovesti. Pogledajte nepravde u bivšem Sovjetskom Savezu ili nejednakost u bogatstvu u Kini ili hegemoniju prebogatih pojedinaca u SAD.
Kako nastaje sebičnost?
Od vremena Tomasa Mora ništa se nije promenilo, osim imena (i mnogo zagađenja). Umesto cara Nikolaja II, imamo Vladimira Putina. Umesto Rokfelera, imamo Bezosa i Gejtsa.
Da li je neko iznenađen?
Sigurno nije.
Naš problem nije politički, već psihološki. Možemo da se žalimo na nepravdu, ali ko od nas ne bi uživao da bude bogat? Snažna je potreba da se osećamo važnim.
Problem je u tome što, prema istraživanjima, kada ljudi pomisle na novac, to ih čini sebičnim.
Psiholog Pol Pif sproveo je studije koje dokazuju da sebičnost nastaje kao rezultat toga što neko ima više od drugih.
U jednoj studiji, dva igrača igrala su Monopol, i slučajnim izborom, jedan od njih je dobio nepravednu prednost koja ga je učinila bogatim. Kako je igra odmicala, "bogati" su počeli da se ponašaju dominantno i na kraju, uprkos očiglednoj prednosti koju su dobili, svoj uspeh su pripisali sopstvenim sposobnostima.
Pif je otkrio da su ljudi spremni da ponize druge kako bi sebe podigli.
"Osećaj moći i zavisnost pojačavaju se sa sticanjem novca".
Možda se nerviramo gledajući kako milijarderima u seriji Mr. Robot (2015–2019) oduzimaju novac u ime "j*** društva", ali znamo da bismo, kada bismo bili milijarderi, verovatno mislili da smo posebni i čvrsto se držali svog novca.
Pobediti svoje želje
Ali, kako nam samo saznanje da su ljudi nepravedni može učiniti život lepim? Gunđanje zbog nepravde ne čini stvari pravednima! Osećanje neprijateljstva nam ne pomaže da stvari popravimo. Samo nam iscrpljuje energiju i drži nas fokusiranim na probleme umesto na rešenja.
Savršen svet smatra se nemogućim, pa zašto se truditi? Utopijski se često posmatra kao "vizionarska reforma koja obično naginje ka nemoguće idealističkom". Verovatnije je da ćete videti distopiju (mesto velike patnje i nepravde) nego utopiju. Distopije deluju izvodljivije.
Smatram hrabrijim onog koji pobedi svoje želje nego onog koji pobedi svoje neprijatelje, jer je najteža pobeda ona nad samim sobom"
Aristotel
Freepik
Novinar i prezbiterijanski sveštenik Kris Hedžiz slika distopijski prizor: "Pitanje pred nama je smrt. Ne samo naša individualna smrt, koja je za neke od nas ovoga jutra bliža nego za druge, već naša kolektivna smrt. Započeli smo šesto veliko masovno izumiranje, vođeno našim 150-godišnjim opijanjem fosilnim gorivima...".
Većina naših problema, kako individualno, tako i kolektivno, proizlazi iz hedonije ili hedonizma - od grčke reči hēdonē, koja znači "zadovoljstvo."
Naša sklonost je da uživamo i da se distanciramo od neprijatnosti kroz TV, video igre, golf, hranu, drogu, piće - bilo šta što može pomoći da se pobegnemo od neprijatnosti.
Problem je u tome što, kod nekih od nas, čim jedno zadovoljstvo prođe, opet ga želimo (pitajte bilo kog zavisnika). Stari su to znali. Aristotel (384–323 p.n.e.) je rekao: "Smatram hrabrijim onog koji pobedi svoje želje nego onog koji pobedi svoje neprijatelje, jer je najteža pobeda ona nad samim sobom".
Uzrujani ljudi uzrujavaju.
Jer u zadovoljstvu leži opasnost kada ljudi rade šta im je po volji - naročito kada nas ima 7,9 milijardi. Fokusiranjem na lično zadovoljstvo stavljamo sebe ispred drugih i zanemarujemo odgovornosti.
Nadalje, neki ljudi su podložni poremećaju psihopatije, koja je nedostatak brige za druge, ekstremni egoizam i nesposobnost učenja iz iskustva.
Filozof Epikur (341–270 p.n.e.) promovisao je zadovoljstvo, ali ne materijalistički i na novac orijentisan način jer tu nedostaje razboritosti, tj. "sposobnost upravljanja i disciplinovanja sebe upotrebom razuma". Epikur je učio da je "greška težiti lakim svetovnim uživanjima, jer ona na kraju ne zadovoljavaju". Njegov cilj bio je zadovoljstvo bez patnje.
Kako do spokoja?
Rimski stoički filozof Epiktet (oko 50–135 n.e.) slaže se s njim, rekavši: "Ne zahtevaj da se stvari dešavaju onako kako želiš, već želi da se dešavaju onako kako se dešavaju, i dobro ćeš proći".
Ovde dolazi do izražaja grčka eudomanija (Eu-de-'mo-ne-ja), ataraksija (at-a-rak-si-ja) i "Oh, da!"
Eudomanija znači "dobar duh" ili "sreća" na engleskom. Aristotel je rekao da je eudomanija "jedino ljudsko dobro koje je poželjno samo po sebi (kao cilj po sebi) umesto kao sredstvo ka nekom drugom cilju".
Iz eudomanije dolazi ataraksija, koja je "spokoj" ili smirena spokojnost "neuznemirena mentalnim ili emocionalnim nemirom".
Za drevne filozofe poput Epikura, Aristotela i Epikteta (kao i za većinu religioznih tradicija), mirna spokojnost ili duševni mir je krajnje zadovoljstvo, ali ono dolazi kroz praktikovanje samokontrole i vrlina kao što su pravednost, razboritost, snaga i umerenost.
Evo poente:
Možete biti u dobrom duhu na dobrom mestu ovde i sada! Nema potrebe za drogom, alkoholom ili nečim posebnim. Samo posmatrajte kako misli dolaze i odlaze. Posmatrajte kako misli uzburkavaju emocije koje mogu da vam ukradu radost i uznemire svet.
"Zaboravite na pojmove i pogledajte oko sebe. Nalazimo se u utopiji sada. Zove se Zemlja. Samo je ne vidimo onakvom kakva jeste" (Anaïs Nin, 1961).
Zaslepljeni smo profitom i ličnim željama, ali ako praktikujete vrline poput razboritosti, kako vam savetuje bilo ko mudar, možete uživati u jednostavnim trenucima lepote, spokoja i transcendencije dok i vi ne shvatite i ne kažete: "Ooooh, da."
