Godinama mislimo da smo neke stvari jednostavno prerasli. Gitara koja stoji u ćošku. Jezik koji smo nekada učili. Ideja za knjigu. Studije koje nikada nismo završili. Deluje kao da su ostale negde iza nas, zatrpane obavezama, računima, poslovima, decom i svim onim što život neumoljivo gura ispred ličnih želja.
A onda, negde u šezdesetim ili sedamdesetim, neko upiše kurs poezije. Neko počne da uči italijanski. Neko se vrati istoriji umetnosti, filozofiji ili muzici. Sa strane to često izgleda kao pokušaj da se "ostane aktivan", ali istraživanja pokazuju da se iza tih odluka krije nešto mnogo dublje.
Povratak sebi
Ljudi koji u poznim godinama nastavljaju da uče uglavnom ne pokušavaju da pobegnu od dosade. Oni se, zapravo, vraćaju delovima sebe koje su godinama ostavljali po strani.
Jer veliki deo odraslog života liči na neprekidno odlaganje. Dok gradimo karijeru, podižemo porodicu i pokušavamo da držimo sve pod kontrolom, prvo nestaju upravo one stvari koje su nekada bile samo naše. Hobiji. Radoznalost. Ideje koje nisu morale odmah da budu korisne. Poluzavršeni rukopisi. Instrumenti. Knjige koje smo planirali da napišemo. Snove retko odbacujemo dramatično, mnogo češće ih samo privremeno sklonimo. A to "privremeno" ume da traje trideset godina.
Zato je zanimljivo što istraživanja o celoživotnom učenju pokazuju da stariji studenti svoje obrazovanje ne doživljavaju kao puko popunjavanje vremena. U njihovim pričama stalno se pojavljuju identitet, lični razvoj, osećaj smisla i potreba da ponovo otkriju ko su van svih uloga koje su decenijama igrali.
Taj trenutak ume da bude gotovo zbunjujuće emotivan. Sednete na prvi čas, pomalo nesigurni, očekujete da ćete se osećati čudno, a onda vas iznenadi nešto što niste osetili godinama - iskreno interesovanje za nešto što nema nikakvu praktičnu svrhu. Ne radite to zbog posla. Ni zbog porodice. Ni zbog diplome. Već zato što vas zaista zanima.
Najslađe je kad nešto – ne moraš
I možda je baš u tome najveća razlika između mladosti i kasnijih godina. U mladosti uglavnom učimo zato što moramo. Kasnije, kada život malo utiša buku, prvi put počinjemo da učimo zato što želimo.
Kurs poezije tada više nije hobi. To je susret žene u kasnim šezdesetim sa devojkom koja je nekada verovala da bi mogla da bude pesnikinja. Italijanski nije "ubijanje vremena", već nastavak davno prekinutog razgovora sa sobom. A filozofija nije hir, nego pitanje koje je neko postavio sebi sa dvadeset tri godine - i nikada ga do kraja nije zaboravio.
Možda spolja zaista izgleda kao da ti ljudi samo pokušavaju da ostanu zauzeti. Ali iznutra se često događa nešto mnogo važnije: polako, strpljivo i bez velike pompe, vraćaju sebi delove života koje su nekada morali da ostave po strani.
