Ples ponekad izgleda kao dogovor bez reči. Dvoje ljudi se kreću precizno, gotovo istovremeno, kao da unapred znaju sledeći korak. Naučnici sa Univerziteta Kolorada u Boulderu sada tvrde da iza tog utiska stoji nešto vrlo konkretno: sinhronizacija mozga.
Istraživanje koje je predvodio Tijago Roke pokazuje da se tokom plesa, naročito u improvizovanim formama poput argentinskog tanga, moždana aktivnost partnera usklađuje. Kada su pokreti u ritmu, u ritmu su i moždani talasi.
Neuralna sinhronizacija
U eksperimentu su plesači nosili EEG kape koje mere električnu aktivnost mozga, kao i senzore pokreta. Dok su plesali, njihovi neuroni počeli su da prate isti obrazac. Ako vođa napravi korak napred, a partner odgovori u deliću sekunde, talasi u njihovim mozgovima rastu i opadaju zajedno. Kada se pokreti raziđu, razilaze se i moždani signali.
Nauka taj fenomen naziva "neuralna sinhronizacija". Ranije je primećen kod muzičara koji sviraju zajedno, ali u plesu dobija posebnu težinu - jer nema partiture, nema unapred zadatih sekvenci. Sve se dešava kroz sitne signale: stisak ruke, pomak tela, jedva primetan impuls.
Ruođija Sun, koja je učestvovala u istraživanju i kao plesačica, kaže da je tango za nju pre svega način povezivanja. Naučni rezultati sada samo potvrđuju ono što plesači već znaju: komunikacija ne mora da bude glasna da bi bila precizna.
Ispod praga svesti
Tim je otišao i korak dalje, razvijen je prototip uređaja koji se nosi na zglobu i vibrira kada su plesači sinhronizovani. Ideja je da se takva tehnologija jednog dana koristi i van plesnog podijuma, u svemu što zahteva koordinaciju bez mnogo reči.
Zanimljivo je da se sve to dešava ispod praga svesti. Dok plešemo, ne razmišljamo o neuronima i frekvencijama. Samo osećamo da smo "uhvatili ritam". A možda je to najbliže objašnjenju: trenutak kada dvoje ljudi ne pokušavaju da se usklade - nego im to jednostavno polazi za rukom.
