Svake godine isto. Dođe proleće, dan se produži, sunce konačno ima neku snagu i, umesto da se razbudimo i zalepršamo – mi se umorimo. Kažu: prolećni umor. I to je, kao, dovoljno objašnjenje.
Budiš se ujutru, svetlo je, ptice na prozoru rade svoj deo posla, ali tebi se ne ustaje. Kafa ne pomaže kao inače, dan krene nekako sporo, pa se vuče kao Arsenal kad povede sa jedan nula. I nije da si se nešto naradio prethodnog dana. Nego jednostavno nemaš onu energiju koju si očekivao kad si video prve jutarnje zrake sunca. Čak i stvari koje inače radiš bez razmišljanja odjednom traže malo više napora nego što bi trebalo.
A onda krene i onaj drugi deo priče. "'Ajde da iskoristimo vreme". Kafa na suncu, šetnja, viđanje, planovi za vikend… kao da treba nadoknaditi sve što se nije radilo tokom zime. I onda, umesto da bude lakše, postane još teže. Kao da smo sebi zadali zadatak da budemo raspoloženi i produktivni u isto vreme. A ko još voli zadatke?
Doduše, možda problem i nije u proleću, nego u tom pokušaju da ga odmah "uhvatimo". Kao da, čim krene lepo vreme, moramo i mi da krenemo punim gasom, bez kočnice. Iz prve u petu.
A zapravo, proleće to nikad ne radi. Ono ide lepo i polako. Jedan dan je hladnjikavo, drugi dan sunce, pa onda malo vetar. Pa u krug. Nigde ne žuri i ništa ne pokušava da ubrza.
Možda zato nije loše da ove godine probamo nešto jednostavno. Da ne jurimo baš odmah. Da ne pravimo planove unapred. Da sednemo na klupu bez ideje šta dalje i da ostanemo malo duže nego što smo planirali.
Da se malo umorimo sporije.
Jer prolećni umor možda i nije problem koji treba ni rešavati ni rešiti. Možda je to samo znak da ne mora sve odjednom. Lagano… Kao proleće.
