Ako vam se čini da januar svake godine traje duže nego ostali meseci – niste jedini. Period novih početaka vrlo brzo se pretvori u vreme razočaranja, krivice i odustajanja. Ali razlozi često nisu tamo gde mislimo da jesu.
Nedostatak podrške glavni je uzrok odustajanja od mršavljenja za više od polovine gojaznih osoba – čak 55 odsto njih. Istovremeno, 43 odsto Evropljana ne zna da Svetska zdravstvena organizacija gojaznost klasifikuje kao hroničnu bolest. Ovo su podaci novog evropskog istraživanja kompanije Novo Nordisk, objavljenog uoči takozvanog "Dana odustajanja" – simboličnog trenutka u godini kada milioni ljudi shvate da su novogodišnje odluke već počele da blede.
Istraživanje, sprovedeno u pet evropskih zemalja, pokazuje da duboko ukorenjeno nerazumevanje gojaznosti, uz stigmatizaciju i preterani fokus na "snagu volje", kod ljudi stvara osećaj usamljenosti, krivice i obeshrabrenja – i direktno utiče na odustajanje od dugoročnih promena.
Mit koji nas skupo košta
Činjenica da gotovo polovina ispitanika ne prepoznaje gojaznost kao hroničnu bolest održava štetan narativ po kojem se upravljanje telesnom težinom svodi na jednostavnu formulu: manje jesti, više se kretati.
Stvarnost je, međutim, daleko složenija. Gojaznost je kompleksan zdravstveni izazov koji zahteva kontinuiranu medicinsku, psihološku i društvenu podršku – a ne brza rešenja i moralne lekcije.
Istraživanje je sprovela agencija Focal Data u Nemačkoj, Italiji, Poljskoj, Francuskoj i Španiji, u periodu od 11. do 15. decembra. Učestvovao je reprezentativan uzorak od 10.452 odrasle osobe (po oko 2.000 ispitanika po zemlji), uključujući i 2.617 osoba koje žive sa gojaznošću. Uzorak je bio rodno uravnotežen.
Manje od polovine osoba sa gojaznošću (48 odsto) smatra da društvo razume njihovo stanje kao hroničnu bolest, dok većina ima utisak da se gojaznost i dalje posmatra isključivo kao pitanje životnog stila.
Januar je najteži
Januar, mesec novih početaka, za mnoge se pretvara u mesec najvećeg pritiska. Prema istraživanju, 55 odsto osoba sa gojaznošću koje pokušavaju da redukuju telesnu težinu upravo u januaru navodi – nedostatak podrške.
Drugim rečima: problem nije u manjku motivacije, već u izostanku sistema koji bi omogućio održive promene i realna očekivanja.
Stigma kao svakodnevica
Podaci jasno govore koliko je stigma duboko ukorenjena:
85 odsto ispitanika veruje da osobe sa gojaznošću doživljavaju umerenu do veoma izraženu stigmatizaciju zbog telesne težine
81 odsto smatra da negativna kulturna očekivanja u vezi sa izgledom imaju umeren do snažan negativan uticaj na pojedince u društvu
Ovakvo okruženje ostavlja ozbiljne posledice – ne samo po fizičko, već i po mentalno i socijalno zdravlje. Gotovo devet od deset osoba sa gojaznošću (89 odsto) navodi da ovo stanje negativno utiče na njihovo mentalno zdravlje, dok 86 odsto kaže da utiče na njihove društvene odnose. Za većinu ispitanika, taj uticaj nije blag, već umeren do snažan.
I pored toga, samo 18 odsto osoba sa gojaznošću smatra da zdravstveni radnici u potpunosti razumeju njihove brige i probleme – što dodatno produbljuje osećaj izolacije.
Podrška umesto "krivice"
Zanimljivo je da sami ispitanici vrlo jasno poručuju šta im je potrebno. Čak 73 odsto osoba sa gojaznošću smatra da bi razgovori trebalo da se fokusiraju na opšte zdravlje i blagostanje, a ne isključivo na kilograme i brojke na vagi.
To je i ključna poruka istraživanja: pomeranje fokusa sa kratkoročnih odluka i individualne "krivice" ka dugoročnom, holističkom pristupu – onom koji podrazumeva razumevanje, podršku i kontinuitet.
"Snaga volje" ili snaga zajednice
- Kultura novogodišnjih odluka, iako dobronamerna, često učvršćuje pojednostavljen i štetan pogled na gojaznost. Kada rezultati izostanu, dolazi do neopravdanog okrivljavanja i stigmatizacije. Podaci jasno pokazuju da društvo još uvek ne razume gojaznost kao hroničnu bolest - poručuju iz kompanije Novo Nordisk.
Gojaznost je jedan od najvećih zdravstvenih izazova današnjice: globalno pogađa svaku sedmu osobu, a procenjuje se da bi u narednoj deceniji mogla da zahvati i do dve milijarde ljudi. Za mnoge to znači život sa narušenim zdravljem, smanjenim kvalitetom života i stalnim pritiskom okoline.
Možda je zato pravo pitanje ovog januara ne "zašto sam odustao", već – ko mi je zaista pružio podršku dok sam pokušavao da izdržim.
