Ako je verovati današnjim trendovima, niko više nije samo stidljiv, zaboravan ili preosetljiv. Svaka osobina mora da se prevede u dijagnozu.
Ako ne voliš da pričaš pred ljudima - odmah si proglašen za slučaj sa "spektra". Ako ti misli beže na sto strana – sigurno imaš ADHD. Ako si previše emotivan – granični poremećaj ličnosti. Ako ti je teško da se ustaneš ujutro – depresija.
Naravno, mentalno zdravlje je ozbiljna tema i poslednje što bismo želeli jeste da je banalizujemo. Ali problem nastaje kada svaka ljudska osobina postane simptom. Kada se jezik terapije preseli iz ordinacija na TikTok i Instagram, a dijagnoze se pretvore u "self-care" etikete koje nosimo kao modne dodatke.
Terapijski govor kao nova normalnost
Danas ne pričamo o tome da nas je neko povredio, već da nam je "okidač". Više ne raskidamo veze – izlazimo iz "toksičnog obrasca". Ne kažemo da smo usamljeni – već da patimo od "anksioznog poremećaja vezivanja". To zvuči stručno, ali pitanje je: da li nam pomaže ili nas udaljava od suštine?
Jer iza svake reči stoji i način na koji doživljavamo sebe. Ako sve što radimo i osećamo nazivamo poremećajem, šta ostaje od ličnosti?
Identitet kao dijagnoza
Brojevi su jasni: prema jednom nedavnom istraživanju, čak 72% devojaka iz generacije Z reklo je da su "mentalni izazovi važan deo njihovog identiteta". S druge strane, 27% muškaraca iz generacije bejbi-bumera misli isto. To znači da je za većinu mladih mentalno zdravlje postalo osnova samodefinisanja - način da kažu ko su i gde pripadaju.
S jedne strane, to je napredak. Tabu je nestao, a razgovor o psihološkim problemima je otvoreniji nego ikad. Ali, na naličju ove priče, postoji opasnost da, umesto na autentičnosti, gradimo identitete na dijagnozama.
Objašnjeno "do bola"
Moderni život ima opsesiju da sve objasni - psihološki, naučno, evolutivno. Zašto volimo kafu? Dopamin. Zašto smo zaljubljeni? Oksitocin. Zašto patimo? Trauma iz detinjstva. Svaka misterija mora da stane u okvir, svaka emocija u grafikon.
Na kraju dobijamo sistem, ali gubimo čaroliju. Život se sveo na teorije i okvire, dok se zaboravlja da nekada postoji i nešto što nema ime, uzrok ni recept.
Dostojevski bi se hvatao za glavu
Setimo se samo pop-kulture pre "terapijskog jezika".
Likovi kao što su Forest Gamp ili Amelija Pulen nisu bili shvaćeni kao klinički slučajevi. Bili su osobenjaci koje smo voleli zbog njihove neponovljive perspektive. Čak i junaci serija kao što je "Friends"... Monika sa svojom opsesijom redom, Fibi sa svojim čudnim filozofijama... danas bi verovatno bili "etiketirani". A tada su bili sinonim za humor, šarm i ljudskost.
U muzici, Bob Dilan nikada nije "imao problem sa socijalnom anksioznošću" – on je jednostavno bio Dilan, enigma koja je stvarala po sopstvenim pravilima. U književnosti, likovi Dostojevskog i Andrića su ponekad opsesivni, tihi, melanholični... ali to je bila ličnost, a ne šifra iz dijagnostičkog priručnika.
Gde smo nestali mi?
Nekada se o ljudima govorilo kroz anegdote, osobenosti i sitne navike koje su činile šarm ličnosti. Danas govorimo kroz akronime i dijagnoze.
Kao da su naše mane i vrline prebačene iz književnosti u priručnik iz psihologije.
Problem nije u psihologiji, već u njenoj inflaciji. Kada terapijski govor postane svakodnevni jezik, onda svaki ljudski potez deluje kao "slučaj". A tada se ličnost briše i zamenjuje šifrom.
Budi nesavršen
Briga o mentalnom zdravlju je važna i ne sme se relativizovati. Ali jednako je važno da sačuvamo rečnik ličnosti. Da dozvolimo ljudima da budu stidljivi, čudni, zaboravni, emotivni, dramatični... bez potrebe da to pretvaramo u patologiju.
Jer ako svaki osećaj i svaku osobinu stavimo pod dijagnozu, gubimo upravo ono zbog čega vredi živeti: nepredvidivu, nesavršenu i beskrajno zanimljivu ljudsku ličnost.
