“Evo je Đoletova mama!” – čuje se glas iza šanka.
Žena seda za jedan od slobodnih stolova i pozdravlja nasmejana lica iza šanka. Ubrzo, mlada devojka donosi gošći uobičajenu porudžbinu – kafu i limunadu. Jasno je da je ova vedra gospođa čest gost kafića.
Ona voli da posećuje svog sina na radnom mestu, ali i ostale nasmejane ljude koji ovde rade i koji jedni drugima predstavljaju neizmernu podršku.
Đole prilazi i, s obzirom na to da je na radnom mestu, kratko se pozdravlja sa mamom i nastavlja sa svojim poslom. Na stolu pored limunade i kafe kutija u obliku srca, činija puna crvenih kiki bombona i karta pića, ali bez cena.
Na prvi pogled kafić izgleda kao i svaki drugi – prostran, uređen enterijer, topli vintage ambijent, ali je atmosfera neobično prijatna i porodična. Svi su nasmejani, gostoljubivi i sa strane se stiče utisak kao da tu radi jedna velika porodica. Sve deluje potpuno svakodnevno i kao da ništa nije neobično, dok neko od zaposlenih ne priđe da vas usluži i pita šta želite da poručite.
Naš "savršeni" svet
Sistem podrške je nevidljiva struktura koja omogućava većini ljudi da svakodnevno funkcionišu bez većih prepreka. To znači da je sve oko nas, od saobraćaja i javnog prevoza, preko radnog okruženja, pa do svakodnevnih alata i usluga, osmišljeno tako da rešava potencijalne probleme i omogućava nesmetano obavljanje svakodnevnih aktivnosti. Zahvaljujući tome, svako jutro započinjemo rutinski: budimo se, oblačimo, odlazimo na posao ili u školu, podrazumevajući da će sve funkcionisati.
Ali, šta ako ovaj svet, tako "savršeno" uglađen, nije krojen po meri svih? Kada govorimo o osobama sa smetnjama u razvoju, slika postaje znatno složenija i manje optimistična. Oni često nailaze na prepreke upravo zato što je sistem osmišljen prema potrebama većine, a ne i prema njihovim specifičnim potrebama.
Skriveni potencijali "nevidljivih" ljudi
Problem ne leži u nedostatku volje i truda nego u tome što sistem ne vidi njihove potrebe. Umesto da pruži podršku, da omogući ravnopravno mesto u društvu, sistem ih ostavlja da se bore sa preprekama koje nikada nisu bile njihov izbor. Tako svakodnevni život, školovanje, posao – osnovna prava – postaju izazovi koje moraju da savladaju sami.
Proces integracije osoba sa smetnjama u razvoju nije nešto što se dešava brzo, niti se može završiti jednom zauvek – to je put koji zahteva vreme, strpljenje i posvećenost. Humanitarna organizacija "Dečje srce", koja je osnovana 2001. godine, ima jasnu misiju: kroz različite aktivnosti omogućiti osobama sa smetnjama u razvoju da se integrišu u društvo i postanu ravnopravni članovi zajednice.
U okviru organizacije mladi pronalaze priliku da svakodnevicu učine bogatijom i ispunjenijom kroz raznovrsne jednodnevne aktivnosti, razne kulturne i zabavne događaje širom Beograda poput kuglanja, koncerata i obilazaka muzeja. Svako novo iskustvo postaje deo njihove socijalizacije i prilika da proširuju svoje vidike.
Osim svakodnevnih aktivnosti, "Dečje srce" organizuje i školu životnih veština – sedmodnevnu edukaciju na planini, koja se poslednjih godina održava na Zlatiboru. Ova vrsta aktivnosti polaznicima pruža priliku da razviju veštine ključne za što samostalniji život. Učeći korake ka nezavisnosti, oni ujedno otkrivaju i sopstvene potencijale.
Odrastanje uz podršku
Katarina Rakić, jedna od zaposlenih kao radni instruktor u organizaciji, objašnjava na koji način se održavaju ove škole životnih veština:
- Mi radni instruktori sa korisnicima živimo tih sedam dana zajedno i na taj način se dodatno zbližavamo i međusobno upoznajemo. U okviru ove aktivnosti mi ne boravimo u hotelu i, samim tim, nemamo ni kuvare, niti osobe koje čiste, već sve radimo sami. Živimo sa njima sedam dana i učimo ih da brinu o svojoj higijeni, o higijeni prostora, da spremaju ručak, tačnije, da uče da budu samostalni u svakodnevnom životu.
Osobama sa smetnjama u razvoju, koji su članovi organizacije, prilika za druženje, upoznavanje novih ljudi i razvoj socijalnog života predstavlja neprocenjivu šansu. Kako kaže Marko Dubroja, jedan od korisnika i članova organizacije:
- Ne volim da sedim kod kuće, dosadno mi je. Mnogo volim naše zajedničke aktivnosti, najviše kada idemo u muzeje i na koncerte.
Organizacija "Dečje srce" duboko je posvećena celokupnom procesu odrastanja, prateći svoje članove kroz sve faze života. Poseban akcenat stavljen je na najranije detinjstvo, jer se upravo tada najsnažnije postavljaju temelji za budućnost. Kroz saradnju sa vrtićima, organizacija omogućava deci da od najranijih dana dobiju podršku koja im pomaže da postanu deo društva.
Da ne sude predrasude
Jedan od najvažnijih servisa koje "Dečje srce" pruža jeste usluga ličnog pratioca deteta, koju trenutno koristi oko 1.200 mališana širom Srbije. Lični pratilac je podrška u njihovoj svakodnevici – pomoćnik koji ih prati kroz školske hodnike, pomaže im da se snađu u učionicama, usmerava ih tokom časova i brine o njihovoj sigurnosti.
Njegova uloga nije samo praktična, već i emocionalna, jer olakšava prilagođavanje školskom okruženju i pruža oslonac u trenucima nesigurnosti. Na ovaj način, organizacija pokriva i školski period odrastanja, čineći ga lakšim i pristupačnijim.
Katarina Rakić ističe kako su u organizaciji postali svesni da su svojim aktivnostima uspešno obuhvatili period odrastanja i školovanja, ali da se prirodno nametnulo pitanje: šta dalje?
- Naša ideja, kao i vizija direktora, bila je da širimo prepoznatljivost organizacije i na najbolji način pomognemo porodicama, proširujući naše usluge. Tada smo shvatili – zašto ne bismo pokušali sa zapošljavanjem?
Osobe sa smetnjama u razvoju često se suočavaju sa velikim izazovima u pronalaženju zaposlenja. Mnoge firme, vođene strahovima i pogrešnim uverenjima, zaziru od ideje da ih zaposle, verujući da će njihov doprinos biti više teret nego pomoć. Međutim, iza ovih predrasuda krije se neverovatna posvećenost i trud, ljudi koji samo traže priliku da pokažu šta mogu.
Katarina, sa svojim iskustvom u radu sa osobama sa smetnjama u razvoju, naglašava da je njima potrebno samo malo više pažnje i usmeravanja na početku i na duže staze mogu postati izuzetno posvećeni radnici koji će dati sve od sebe.
- Mi kao organizacija imamo brojne lokalne donatore i partnerstva sa firmama, što nam pomaže da širimo svest o tome šta osobe sa smetnjama u razvoju mogu da postignu. Organizujemo štandove u firmama, gde upoznajemo njihove zaposlene sa radom naše organizacije, čime im pokazujemo da osobe sa smetnjama poseduju veliki potencijal i da mogu da obavljaju radne zadatke potpuno posvećeno.
Uviđajući potrebu za konkretnim promenama i stvaranjem prilika, organizacija "ečje srce" pokrenula je kafić pod nazivom "Zvuci srca". Ono što je počelo kao jedan kafić u Beogradu, ubrzo je preraslo u mrežu inkluzivnih prostora – sledili su kafići u Pančevu i Subotici, a najnoviji je otvoren u Nišu. Kroz ovu inicijativu, organizacija nije stala samo na kafićima; pokrenute su i radionica i prodavnica u Beogradu. Planovi za dalje širenje obuhvataju nove gradove širom Srbije, otvarajući vrata inkluzije za još više ljudi i zajednica.
Kuhinja je srce Zvuka srca
Kafić "Zvuci srca" nije samo mesto gde se uživa u kafi i toploj atmosferi – to je prostor nade i prilika za ove mlade ljude. Trenutno, u kafiću je zaposleno 11 osoba sa smetnjama u razvoju, koje imaju ugovore o radu i primaju punu platu, čime stiču osećaj sigurnosti i svrhe. Poslovanje kafića oslanja se na principe donacija – nema fiksnog cenovnika, već posetioci doniraju onoliko koliko žele i mogu.
Pored kafića, tu je i radionica koja zrači kreativnošću. U njoj se izrađuju šolje, cegeri, kecelje, bedževi i majice, a svi proizvodi se prodaju na licu mesta.
U okviru kafića nalazi se i kuhinja – mesto gde se obroci pripremaju zajedničkim trudom, a pauza za ručak postaje prilika za međusobno druženje.
Nemanja Jović, prvi zaposleni u kafiću, već šest godina radi kao šanker i deo je ove priče od samog početka:
- Najviše volim da spremam bolonjeze, grašak, boraniju, kao i meksičku mešavinu. Obožavam i da pripremam kafu, a takođe uživam u tome da gostima promovišem naše proizvode - istakao je Nemanja, dodajući da najčešće on preuzima obavezu pripreme ručka za sve zaposlene.
Naravno, ni ovaj projekat nije ostvaren preko noći.
Katarina Rakić objašnjava:
- Prvih godinu dana bilo je potrebno da mi, radni instruktori, naučimo sve, od pripreme kafe do šivenja. Kada smo to savladali, postepeno smo počeli da obučavamo i njih. Mnogi od njih ne znaju da čitaju i pišu, pa je za njih najbolje da uče kroz praksu, korak po korak. Volimo da ih slikamo tokom određenih procesa, kako bi mogli da nauče ritam rada i prepoznaju koji je sledeći korak. Takođe, kreirali smo simulacije u kojima glumimo goste, a oni treba da nam priđu i posluže nas. Ove situacije pomažu i njima i nama da prepoznamo u kojim poslovima se najbolje snalaze. Trenutno imamo zaposlene koji su specijalisti za određene oblasti, pa novi radnici uče od njih kako i šta treba da rade. Cela organizacija funkcioniše tako da svi delimo odgovornosti i zadatke. Iako bi jedna osoba mogla da obavi sve poslove, poenta nije u tome, već da delimo uloge i aktivnosti.
Šta kad stvari krenu naopako?
Ljubav prema poslu ovde je opipljiva na svakom koraku, što potvrđuju i reči Nemanje Jovića, šankera, koji deli svoje iskustvo:
- Volim što imam mogućnost da radim, da budem radno angažovan i koristan - kaže Nemanja. - Ali kad sam pod pritiskom, nekad mi ne ide, iako se trudim da izdržim. Ako me neko prekine dok radim nešto drugo, to ume da mi smeta. Takođe, volim da imamo što više gostiju – gužva mi ne smeta. Jedino što mi smeta je kad se neko glupira i ponaša kao malo dete.
Na mestu gde se rad doživljava kao zadovoljstvo, zaposleni ne funkcionišu samo kao tim – oni su poput porodice. Ali, kao i u svakoj porodici, povremeno se javljaju izazovi koji zahtevaju dodatno razumevanje, strpljenje i prilagodljivost. Iako su pravila ponašanja jasna u teoriji, ključ leži u njihovom doslednom sprovođenju kroz praksu i svakodnevnu interakciju.
Kako bi unapredili odnose i rešili eventualne nesuglasice, radni instruktori osmislili su radionice posvećene različitim temama, uključujući i kolegijalnost. Tokom ovih sastanaka, koji se održavaju u kafiću, zaposleni otvoreno razgovaraju o izazovima, dele svoja iskustva i zajednički traže rešenja.
- Trudimo se da svaku situaciju predstavimo na zanimljiv, ali i profesionalan način. Važno je da shvate da ovo nije mesto za igru, već za ozbiljan rad. Nikada ne kritikujemo direktno, niti upiremo prstom u nekoga. Umesto toga, dajemo im primer: 'Da li vam se nekada desilo to i to?'. Tada se prepoznaju u situaciji i sami priznaju: 'Da, to sam ja uradio, izvinjavam se, bilo je pogrešno'. Na taj način podstičemo njihovu samosvest i odgovornost - objašnjava Katarina.
Zaposleni odnos prema poslu shvataju s visokim stepenom odgovornosti i ozbiljnosti. Kada imaju lične obaveze, poput odlaska kod lekara, sami preuzimaju inicijativu i dogovaraju zamenu smene ili uzimanje slobodnog dana. Situacije u kojima neko odbija da dođe na posao su izuzetno retke i rešavaju se kroz individualne razgovore s radnim instruktorom, pri čemu se neguje razumevanje i odgovornost.
Cilj ovih razgovora nije samo rešavanje trenutnog problema, već i podsticanje zaposlenih da preuzmu odgovornost za svoje postupke i razviju svest o značaju posla koji obavljaju. Kontakt s roditeljima se, ukoliko je to moguće, odlaže, kako bi se zaposleni osnažili da samostalno rešavaju izazove. U posebnim situacijama, roditelji se uključuju, ali uvek kroz otvoren i konstruktivan dijalog, s ciljem pronalaženja rešenja koje je najbolje za sve strane.
Ne budi posmatrač - učestvuj
Radionica i prodavnica smeštene su odmah pored kafića, stvarajući prostor gde zaposleni mogu da se oprobaju u različitim vrstama posla i unesu raznolikost u svoju svakodnevicu. Svako ima svoju radnu poziciju, ali mogućnost rotacije poslova doprinosi dinamičnoj atmosferi.
Na ulazu u radionicu često ćete zateći jednog ili dvoje zaposlenih kako crtaju – njihovi radovi kasnije postaju osnova za personalizovane proizvode poput šolja, majica, cegera, kecelja ili bedževa. Pored crteža, inspiraciju za motive pružaju i njihove jedinstvene uzrečice ili zanimljive rečenice, koje dodaju poseban pečat svakom proizvodu.
Kupci ne moraju da budu samo posmatrači, već mogu da daju i svoj doprinos kreativnom procesu. Imaju priliku da zajedno sa zaposlenima osmisle dizajn svog proizvoda ili jednostavno iznesu želju, dok će neko od zaposlenih preuzeti zadatak i realizovati njihovu ideju.
Kafić "Zvuci srca" nije samo mesto rada za ove mlade ljude – to je prostor gde se stvaraju veze koje nadilaze svakodnevne obaveze. To je zajednica u kojoj podrška, razumevanje i učenje idu ruku pod ruku, a svaki trenutak postaje prilika za razmenu osmeha i topline.
Sam boravak u ovom prostoru pruža posebno iskustvo. Prijatan i porodičan ambijent osećaju i gosti, a svaka šoljica kafe nosi priču o značaju, svrsi i ljudskoj povezanosti. Lepa reč ili iskreni osmeh motivišu i zaposlene i goste da se osete vrednim i ispunjenim.
U ovom kafiću, svaka šoljica kafe postaje mnogo više od napitka – ona postaje simbol podrške, humanosti i zajedništva.
