Ne možeš tamo da uđeš bez dizajnerske odeće... Prevelika je gužva, ništa nećeš videti... Ma, tamo su hot dogovi na kioscima 25 evra... Ima previše beskućnika i baš je prljavo... Realno, pored Kroazete ni nema šta se vidi... Ako nemaš 100 evra za noć, spavaćeš na ulici... Spremi se da ne jedeš ništa, znaš, hot dogovi... Tamo su svi izveštačeni, sve je namešteno...
I sve ostale previše puta ponovljene rečenice, samo pri pomenu odlaska na Kanski filmski festival. Luksuz o kome se priča sa prezirom, ali često bez pokrića. Odbrambeni mehanizam u slučaju straha od nepoznatog, od preuzimanja rizika i istraživanja. Gomile površnih zaključaka i... ti famozni kiosci sa izvesnim, basnoslovno skupim hot dogovima.
Luksuz, u ovom slučaju, ne leži u floskulama, niti se nalazi u novčaniku. Luksuz je uživanje, na bilo koji način. Luksuz je potpuno drugačiji life code od onog na koji smo navikli.
Dakle, šta se to krije u tom "strašnom, nedostižnom Kanu", negde, par stepenika ispod crvenog tepiha?
Letovi do Nice često se nalaze u low-cost kategoriji. Nije ni taj priority obavezan, u letnjoj sezoni bez većih problema sve staje u ranac. Čak i da je potreban kofer, cena ostaje dvocifrena, ako o svemu razmislite na vreme.
Za nekih sat i po vremena, nebo i Sredozemno more počinju da se spajaju. Ne budite naivni, nećete videti Korziku. Ali, ako ste uz malo sreće dobili mesto do prozora, biće to preklapanje dva horizonta za pamćenje (pod uslovom da vam se kasnije ne zavrti u glavi). Isti pogled imaju i ekonomska i biznis i sve ostale klase. Adrenalin će sigurno proraditi pri sletanju svega nekoliko desetina metara od plaže. Voz ili autobus, do odabrane destinacije, ne odvaja se od mora. Doduše, čini se da se može stići i peške od tačke A do tačke B, uz obalu, po pesku. Sigurno može, ko ima vremena i hrabrosti.
Tačka A je aerodrom. Tačka B je Kan. Prvi deo misije – uspešan. Sletanje obavljeno. Kako beše ona priča, 100 evra noć ili spavanje na klupi? Vreme je za sledeći korak – smeštaj. Međukorak, transport, je suviše jednostavan, preskačemo. U slučaju da vam već nedostaje dom, ne brinite. Železnička stanica u Nici ima i Holiday Inn u neposrednoj blizini i vozove koji su skoro isti kao oni koji saobraćaju na relaciji Beograd – Novi Sad. I eto ga, na jugu Francuske, Novi Beograd.
Za lenje, postoje samo dva sajta za pretragu, pa su tamo možda glasine i istinite. Srećom, tu je prevodilac, tu su silne društvene mreže, koje konačno dobijaju svoju pravu svrhu. Nekoliko ukucanih slova, eto gomile grupa.
Tiha većina nalazi svoje mesto na Kanskom festivalu preko različitih sajtova. Živimo u takvom dobu, identitet se lako proveri, na poverenje se pristaje i oslanja se na zajedničko – ljubav prema filmu i želju za učešćem u nečemu tako velikom, ali sve manje nedostižnom.
Nema jezičkih, starosnih ili kulturoloških barijera. Nema ni izvoljevanja – kauč i zajedničko kupatilo. Tri, četiri, pet cimera ili cimerki, isto toliko poznanstava već u startu. Isto toliko mesta za smeštaj u raznim krajevima sveta, u kasnijim međucimerskim posetama. Nije Carlton Hotel, ali je - Kan.
U istom moru se kupate. Istim trotoarom šetate. Ako vam je do fotkanja, pogled kroz prozor ne može da omane, ma gde god on bio. Dakle, vozom od aerodroma, sve do stanice na plaži, tik ispod deljene sobe. I tako vam više ne nedostaje hotel, a manjak gužve i buke iz centra sigurno ne smeta. Zapamtite, na poverenje se pristaje, ali ne budite slepi. Najvažnije je da smeštaj postoji, zajedno sa osobom sa kojom ga delite. I opet, tu je adrenalin, sve dok ključ nije u rukama.
Traganje za luksuzom
Brza nabavka, još brže raspremanje, a onda počinje. Sigurnim korakom napred, uz obalu, do centra. I prvi i svaki sledeći put, šetnja od četrdesetak minuta, u takvim uslovima, neće nikome teško pasti. Ako vam se ne šeta, dovoljno je da znate da su gradski autobusi često oni panoramski. Ne, ne plaća se dodatno. Samo treba da se zadesite na dobroj stanici. To je prvi put kada se oseti luksuz iza luksuza. Tišina je. Naizmenično mirišu more i različite vrste borova. Konstantno svež vazduh.
Odmah da razjasnimo, nema veze što festival u datom trenutku još nije počeo. Možda vi trpite dugu šetnju, ali gužva ne trpi. Neće dopreti do tamo. Gužve su oko tepiha, oko luke. Traga se za luksuzom. Ne uspevaju da ga nađu oni koji misle da su u njegovom epicentru. Mi, sa strane, znamo nešto više. I šta vrede skupi pogledi, zakrčeni stotinama ljudi? Šta vrede restorani sa ko-zna-čijim zvezdicama, ako u njima nema mesta? Luksuz je mir. Luksuz je mogućnost izbora. U središtu radnje, ali kad poželite da se sklonite, tišina.
Uživanje u tišini... da, ima je
Doduše, mira ima svuda, do početka festivala. Samo jedan dan pre svečanog otvaranja, Kan je samo običan grad, onoliko koliko to može biti grad na Azurnoj obali. Brojni crveni tepisi (da, ima ih više, ne samo onaj jedan) još nisu u svuda postavljeni, pa su tako stepenice još uvek, samo stepenice. Baneri nisu kompletno zategnuti, ulice nisu ograđene. Po pomenutom tepihu, bar još nekoliko sati, šetaju majstori u radničkim kombinezonima.
Dizalice, kranovi i razne skalamerije zauzimaju parking mesta namenjena za vozila pod pratnjom. Jahte, gliseri i jedrilice stoje mirno u luci. Njih (i njihovih vlasnika), se "kopneni" život potpuno ne tiče. Dizajnerske radnje, od kojih smo neke viđali samo na fotografijama, imaju još po neku mušteriju. Kasnije, čini se, otvaraju radi reda, za ukras. Zaboravljene svečane haljine se ipak nabavljaju u bezimenim buticima, verovali ili ne, postoje i takvi. Možda je na Kroazeti Dior, pored njega Miu Miu, a na ćošku Louis Vuitton, često bez mušterija.
Ali negde gore je Zara, i to prepuna. Postoje i sasvim obični frizerski saloni, marketi sa "beogradskim" cenama (nažalost ne tako povoljnim, ali onim na koje smo navikli), restorani brze hrane, advokatske kancelarije, cvećare i sve ono što, čini se, sa prvim festivalskim satima, nestaje. Nestaje, ako zaista ne vidite dalje od razglednice, reflektora ili onoga što hvata kamera prenosa uživo. U tom slučaju, zaista, nemate šta da vidite. Daleko od toga da dve, ili sto pedeset dve ulice iznad Kroazete nema ništa. Petnaestak dana godišnje traje festival. Život u Kanu se odvija neprestano i neometano.
A lokalci - pecaju
Bez obzira na datum, doba dana ili vremenske prilike, na nekoliko minuta od svih dešavanja, srešćete gomile pecaroša. Niko nema manje od tri štapa. Niko nije bez društva. Niko ne mari šta se to dešava tamo negde. Mirno zauzimaju svoja mesta na dokovima i stenama, bacaju udicu i satima čekaju.
Iza njih, šetalištem, često protrče strastveni sportisti, takođe potpuno imuni na okolinu. Trče pored tolikih građevina, pored obale, hotela, ali ne dižu pogled sa asfalta. Njih to ni malo ne zanima, to je sasvim običan dan, kao i svaki drugi. Biciklisti, ipak, moraju da registruju okolinu. Naravno, ne jer su preterano zadivljeni i jer sprovode svoj turistički obilazak na točkovima, već samo iz puke sigurnosti u saobraćaju. Svi ti ljudi, žive i provode vreme u istom Kanu, ali na sasvim drugi način. Žive luksuz kom svi oni gosti hotela sa milionskim zvezdicama ne mogu da priđu. Još važnije, ne mogu ni da ga plate, jer ovaj način života je - neprocenjiv.
Probajte da zamislite:
Ne znate koji je danas dan. Godišnje doba naslućujete prema temperaturi mora. Negde, tristotinak metara od vas, crvenim tepihom možda hoda Anđelina Džoli. Možda je sa njom i Tarantino. Potpuno vam nije važno. Iz daljine, iz restorana preko puta, čujete nazdravljanje verovatno preskupim francuskim vinom. Još verovatnije, vi imate vašeg, proverenog dobavljača, ili proizvodite svoje. Možda i kvalitetnije. Svakako, vama je svaki zvuk, ma koliko blizu bio, maskiran zvukom talasa. Imuni ste na buku i gužvu. Perifernim vidom primećujete simpatične turiste kako se u svojim večernjim odelima fotografišu na plaži, pritom se preznojavaju ispod sakoa na suncu. Smejete se, vama je sasvim prijatno u iznošenoj havajskoj košulji. Sa leđa vam prilazi komšija, upravo je završio svoj današnji trening. Istrčao je čak deset kilometara. Dogovarate se za sutrašnju vožnju biciklom. Saobraćaj je zatvoren. Premijera uskoro počinje. Promiče kiša. A vaša jedina briga je - da li riba radi.
Stanovnici Kana ne moraju da zamišljaju, ovo je samo običan dan u njihovom životu. Jedna sasvim obična, druga strana. Pravi kanski life code. Luksuz, van svih njegovih definicija. Sami biramo na šta obraćamo pažnju, gde se asimilujemo. Obe strane su dostupne, samo treba odbaciti sva očekivanja i predrasude.
Za slučaj da pomislite da je desetak dana na festivalu previše, pa negde oko trećeg dana mislite (a možda se pomalo i kajete što ste bukirali toliko) da nema kraja, može da se desi da vam opet, kao na želežničkoj stanici, nedostaje dom. Srećom, tu je izvesni restoran blizu luke, sa pogledom na ono što se nalazi na svakoj kanskoj razglednici, da vas za sekund vrati kući (doduše, ovo radi samo za lenje).
Pasta iz tiganja
Kako to? Tako što služe pastu direktno iz tiganja. I tako, na Azurnoj obali i sa pogledom na istu, vi jedete pastu sa školjkama, kao kad vas kasno u noć mrzi da operete sudove. Suštinski, nema straha da ćete se isprljati ili da nećete imati adekvatne manire. Jedino što može da se desi jeste da baš i ne znate kako (i da li uopšte) se jedu pomenute školjke, pa se eventualno preispitate da li je taj luksuz za vas. Ako ste shvatili da treba da se držite instant nudli dok vas je konobar šaljivo pita zašto ste naručili školjke ako nećete da ih jedete, setite se – instant nudle u Kanu su, ipak, instant nudle U KANU.
Osim što može da liči, u izvesnim situacijama, na vaš dom, Kan poddseća na još nekoliko gradova, na bar još dva kontinenta. Sve te silne palme (kristalno jasno zašto se filmska nagrada zove baš tako), posebno one na početku šetališta, pre luke, podsećaju na Los Anđeles. Ako ne baš svakoga, onda bar one sa laičkim okom. Verovatno baš zbog toga, Kan skoro pa redovno "glumi" Los Anđeles u mnogobrojnim holivudskim filmovima. Nastavite dalje i umesto da se nad gradom nadvija veliki natpis "Hollywood", nadviće se nešto kraći, ali jednako vredan znak – "Cannes".
Kasnije, u centru, određeni ćoškovi, zbog kombinacije skutera, boja na fasadama i ponovo, palmi, mogu da zaliče i na Tunis. Ili bar na Tunis kakvim ga zamišljaju oni koji ga nikada nisu posetili. Ako se svemu ovome dodaju nizovi automobila koji pripadaju onim najdaljim klasama prema alfabetu, naravno, uz još malo mašte i gejming iskustva, najuži centar počinje da liči i na pejzaže (isključivo na pejzaže, nikako na radnju), video igre GTA. Na kraju, najkraće rečeno, ako biste Kan opisivali nekome, jednostavno kažite da je ceo poput Monmartra u Parizu.
Kako da se ne zaljubiš?
Ako ste bili, zaljubili ste se, a zaljubićete se opet. E sad, ako niste bili na Monmartru, loša sreća. Moraćete da pokazujete galeriju fotografija. Za slučaj da, uz sve ove sitnice koje podsećaju na razne destinacije, zaboravite gde ste, biće tu diskretno istaknute francuske zastave da vas vrate u realnost. Bez grafita, bez upadanja u oči, patriotizam u svom pravom smislu.
Kad apsolvirate, koliko-toliko, okruženje i presek stanja pred sam početak festivala, zvanično možete da pristupite i drugoj strani, posle svečanog otvaranja. Negde postoji podatak da u Kanu, inače, živi oko osamdeset hiljada ljudi, dok brojka poraste na oko trista hiljada tokom festivalskih dana. Gde sav taj narod stane i kako to da nigde nije "čovek na čoveku", ostaje nedokučiva misterija.
Da, neminovno je da dođe do zastoja kada je cela Kroazeta zatvorena, a prostor za pešake sveden na pola metra trotoara. Onda se setite da kroz Srpsku ulicu možete da obiđete sve to za samo nekoliko minuta, pa ste mirni. Da, kroz Srpsku ulicu. Možete čak i da napravite zanimljive fotografije sa srpskim pasošem (verovatno onaj trenutak kada ste ponosni što ga posedujete) i tako na trenutak izmamite osmehe prolaznika.
Nego, izučili ste sve prolaze i obilaznice do palate, posmatranje crvenog tepiha vam je dosadilo, sad biste da se tuda i proštetate. Za taj poduhvat ne morate da budete ni Hoakin Finiks, ni Denzel Vošington, ni Meril Strip, ni njihova deca, kumovi ili komšije. Legalno, na festival se ulazi isključivo uz akreditaciju ili pozivnicu. Međutim, za snalažljive, postoje i brojne druge opcije.
Provereno, ako ste bili akreditovani jednom, u gužvi sasvim solidno funcioniše i prošlogodišnja akreditacija, ako niste previše menjali lični opis. Ali da se držimo standardnih i pre svega, dozvoljenih načina. Da biste postali deo onog sveta, bez zvaničnih oznaka, morate nešto da žrtvujete. Najpre vreme, ali i dostojanstvo (mada, to zavisi kako odigrate). Postoje naporni i mnogima spasonosni last minute redovi. Ne morate da ste rođeni pod srećnom zvezdom, vaše višečasovno stajanje u redu će skoro sigurno biti nagrađeno. Nije da možete da birate mesta, ali tepih je tepih i projekcija je projekcija.
Postoji i druga opcija, pisanje transparenta. Krenete zorom, na šetalište, ispred glavnog ulaza. Ima svakakvih natpisa, od onih jednostavnih One ticket for Eddington, s'il vous plaît, do onih malo ekstremnijih Selling my soul for Alpha.
Važna lica, sa još važnijim pozivnicama, šetaju se okolo i ako imate sreće (a uz to i recimo, lep osmeh), njihova karta viška postaje vaša. Jedino što, u oba slučaja, morate da započnete misiju ujutru, a u večernjim izdanjima. Štikle, kravate, odela, pre prve kafe, gradskim prevozom, uz par pogleda lokalaca kojima je savršeno jasno u šta se upuštate.
Kad smo već kod lokalaca, eto još jednog dokaza da Kan postoji i van majskih raskošnih dana. U nekoj od slučajnih šetnji, dok recimo, obilazite sve murale i grafite posvećene filmu (a mnogo ih je), u nekoj od zabačenih ulica naiđete na grupu momaka koji užurbano iznose svu opremu za, verovatno, predstojeću kućnu žurku. Trotoar je širok svega pola metra, a njima je poprilično dosadno. Neko od njih će stati ispred vas, zakloniće vam prolaz, neće vas pustiti dalje, sve dok ne dobije zagrljaj. Ne treba da brinete za svoju sigurnost, to rade svakom prolaziku i prolaznici, bez izuzetka, sve je samo ljubazna igra.
Uz zagrljaj dolazi, naravno i kratak razgovor, upoznavanje i poziv na tu istu kućnu žurku, za koju vas uveravaju da je bolja od bilo koje na jahti, krovu ili plaži. U tom kratkom razgovoru, čujete da iako ih beskrajno zabavlja zbunjivanje prolaznika, nemaju baš ništa protiv turista, stranaca ili festivala. Čak ga redovno posećuju, samo bez tolike količine euforije, ipak su navikli. Kažu, kad vide sve te nove ljude, koji se oduševljavaju njihovim gradom, ista energija pređe i na njih.
Na pitanje, da li im ponekad bude dosadno, zimi, van sezone, ili baš kad je špic, odgovaraju odrečno. Žive u bajci, kako to sami opisuju. Daleko od toga da zimi nemaju šta da rade – ceo grad (i to kakav) je njihov, tek tada su mogućnosti neograničene.
Pored razmene zagrljaja, na ulici se dešava i konstantna razmena pogleda i osmeha, pa sa svih strana dobijate Bonjour! – ne morate da odgovorite, niti da ste ikada videli tu osobu. Prosto, sreli ste se, nasmejali i dan je ulepšan. Po vokaciji ste, bez izuzetka, monsieur ili madame, a ostala pravila bontona ne treba ni pominjati, jasno je da su uvek ispoštovana. Mađari i Italijani, na primer, vas gledaju popreko ako ne govorite njihov jezik, ignorišu ako koristite engleski.
Engleski (ne) pomaže
Francuzi, ako se ne trude i rukama i nogama da se sporazumeju sa vama, znaju da budu malo iritantni. Šansa da vas potpuno razumeju šta želite da kažete na engleskom je ogromna, šansa da će vam na engleskom uzvratiti, iako ga tečno govore, je često nikakva. I tako, vi na engleskom, oni na francuskom i konverzacija teče, a vi nemate pojma u kom pravcu, situacija je potpuno apsurdna. Na kraju, uvek dobijete ono što ste tražili. Čemu onda nerviranje?
Kod nas, velika većina penzionera njime ne barata uopšte, ili nije u dobrim odnosima sa internetom. Ovde je situacija znatno drugačija. Kanski penzioneri, sa svojim posebnim akreditacijama, bez ikakvih problema pristupaju sajtovima za rezervaciju karata, potpuno razumeju ceo, poprilično složen sistem i ne ispuštaju telefone iz ruku. Vešto učitavaju zvanični sajt, brzinom svetlosti rezervišu kartu ukoliko se u sekundi pojavi nova, u last minute sekciji. Ako im rezervacija na sajtu ne uspe, strpljivo čekaju u redovima, nošeni mladalačkim duhom. Itekako znaju šta je QR kod. Skrinšotuju jedni drugima karte, zatim ih međusobno dele.
Bez telefona može i - mora
Telefoni su dozvoljeni (i neophodni) sve dok ne očitate ulaznicu. Posle toga, skoro pa će vas udarati po ruci ako primete da držite telefon, još gore ako zasija ekran. Koliko je snimanje i fotografisanje svačega i svakoga izraženo i preterano pred projekciju, toliko se neguje neometano kolektivno iskustvo gledanja filma. Stojeće ovacije, ulasci i izlasci sa premijera, prolazak pored palate, jahte, press konferencije, plaža, sve je na fotografijama. Telefoni su srasli sa rukama i kao da se ne uživa u trenutku onoliko koliko bi trebalo.
Ali, čim se ugase svetla, platno preuzima komandu. Eksplozije i pucnjave izazivaju ekstremne reakcije – sklanjanje ispod sedišta, ustajanje, zaklanjanje, kao da je 1895. godina, a film koji se prikazuje Ulazak voza u stanicu. Reakcije su još izraženije ako su podeljene sa nekoliko stotina ljudi, pa svaki uzdah, jecaj ili smeh imaju dvostruko veću težinu. Jedino što kanska publika kašlje, kija i šmrca mnogo više nego bilo koja druga.
Da, ima i beskućnika
Posle takvog iskustva, sabiranje utisaka je neminovno, mada vrlo verovatno niste sposobni neko vreme da govorite, zbog potencijalno prevelikog šoka izazvanog filmom i potrebno je da neko vreme ostanete sami. U tim trenucima, posebno ako je noć, odlazak na plažu je odlična ideja. Odsjaj meseca u moru je neprocenjiv pejzaž. Da, srešćete nekoliko beskućnika koji spavaju na pesku. Bezopasno i sigurno manje strašno nego prizori koje svakodnevno viđate na Zelenom vencu, na primer.
Kad ste se sabrali, vreme je da iskusite noćni život. Ako ste se snašli, ili bili na pravom mestu u pravo vreme, imate pozivnicu za neki od događaja na jahti, u hotelu i već nekom očekivanom i luksuznom mestu. Ako ste odbili poziv lokalaca, pa na kućnu žurku niste otišli, poslušajte savet iskusnijih posetilaca Kanskog festivala. Pravi izlazak je ispred kafića Le Petit Majestic, koji se tako suptilno poigrava sa imenom jednog od najpoznatijih hotela. Ulica je zatvorena, kafić je potpuno prazan, a stotine, doslovno, stotine, ljudi su ispred.
Noćni život
Čak ni stolovi u bašti nisu zauzeti. Princip je sledeći – plastična čaša iz kafića, točeno piće u njoj i stajanje, isključivo stajanje (eventualno sedenje na ivičnjaku umesto za stolom) ispred lokala. Nema nikakvih klasnih podela, još manje jezičkih ili starosnih. Svi su tu, nekoga ćete upoznati, pa ako vam se posreći, možda se baš tu krije neko sa kartom viška za neki sutrašnji događaj. Za slučaj da vam je prosek od nekih sedam, osam evra po piću previše, vlasnici kafića ne mogu baš ništa vam kažu ako ste na javnu površinu doneli nešto što ste kupili na trafici. Jednako učestvujete u noćnom životu. Sve je do snalaženja.
Nisu samo gala projekcije luksuzne. One su to, možda, po definiciji. Prime time, skupoceni automobili koji dovoze lica sa naslovnih strana, blicevi, obožavaoci koji padaju u nesvest. Haljine čiju cenu verovatno ne umete da izvogorite, petnaestominutne stojeće ovacije. Najlepša bioskopska sala koju ste videli u životu, sa još boljim zvukom i platom (a čak nije u pitanju IMAX). To je sa jedne strane. Sa druge, svega tristotinak metara dalje, je zaista najlepši bioskop na svetu - Cinéma de la Plage. Iz imena je sve potpuno jasno.
Otvoren za javnost i potpuno besplatan, ovaj bioskop najčešće prikazuje restaurirane klasike. Sedišta nisu sedišta, nego ležaljke. Možete da sedite i na pesku, možete (ako vas ne plaši upala pluća) da budete i u vodi, ili na dokovima. Daće vam ćebe, pojaviće se već neki prodavac kikirikija i kokica. Zauzimate svoje mesto dok se zalazak sunca privodi kraju, tako da će projekcija biti potpuno pod zvezdama. Cipele su vam pune peska, ne razmišljate o tome da li vam je košulja flekava. Imate trostruko više mesta nego u zatvorenoj sali.
Bioskop na plaži
Organizatori su se potrudili da svako veče stvore neko iznenađenje, pa ste tako mogli da se zadesite na projekciji koju otvara sin Dejvida Linča, ili na kratkoj akustičnoj svirci, koja vrlo brzo postane opštenarodna žurka. Nikakva gala ne može da se meri sa tim osećajem.
Dakle, kroz Kan u festivalskom periodu prođe dvesta do trista hiljada ljudi. Toliko ljudi, a gužva se samo vidi, retko kad se oseća. Sve funkcioniše kao na traci, redovi od dvesta metara se rešavaju za pet minuta. Nećete zakasniti na film, dobićete kafu za poneti kroz par minuta, sešćete u odabrani restoran, iako vam se čini da u njemu nema gde igla da padne.
Hot dog od 25 evra? Ne postoji...
Sešćete i na, nama nepoznate kao pojam, ali u stvari sasvim logično postavljene stolice pored mora, fontane ili na sred trga, zagledaćete se u tu jednu tačku i možda konačno razumeti taj (valjda) francuski običaj – sedenje po trgovima na stolicama umesto na klupama. Uvek i svuda ima mesta, posebno za hedonizam.
Da rešimo i poslednju iluziju – hot dogovi od 25 era - ne postoje. Postoje, svakako, kiosci koji ih prodaju, po ceni samo malo višoj nego u beogradskoj ulici gladnih. Istina, čaša vina košta tridesetak eura, ali isto toliko košta i glavno jelo. Kisela voda je super opcija, a vina ima i na trafici. Pa tako, flašu u ruke, čaše iz apartmana (niko neće saznati), pa na plažu. Zaboravite na standarde iz Budve, ovde su kilometri peska slobodni, bez ijedne ležaljke koja se naplaćuje. Voda na tuševima je topla, a more je onakvo kakvo mu ime čitave obale nalaže da bude. Najlepši pogled je sa tvrđavice iznad grada, do koje lako, čak i slučajno stignete, dok istražujete sve one ulice u kojima "nema šta da se vidi".
Luksuz se ne meri novcem. Hedonizam još manje. Ono što se računa, što vredi i što ostaje je doživljaj, ili uspomena. Jedino što je potrebno jeste pogledati dalje od stereotipa i očekivanja, a uz to malo i smeti i umeti. Tako sve ono nedostižno, vidljivo samo na fotografijama, postaje na dohvat ruke.
Life code je uživanje, na poseban način. Life code je hedonizam van okvira. Kan iza Kana, osvetljen prirodnom rasvetom umesto reflektorima, dokazuje upravo to. Kad naučite da sprovedete svoj lični life code, bilo gde, bilo kada i u bilo kojim uslovima, onda ste uspeli. Bez toga, svejedno je koliko novca uložite. Koliko cifara ima cena haljine ili koliko zvezdica ima hotel. Svejedno je i da li ste u Beogradu, Kanu, Las Vegasu, bilo gde na svetu – nećete znati da uživate.
Predrasude ostavite kod kuće, neka se zabavljaju u zoni komfora, zajedno sa stereotipima. Life code ne podrazumeva ni jedno, ni drugo, ni treće.
Crveni tepih sa Kanskog festivala prodaje se za jedan evro po kilogramu
Crveni tepih sa stepeništa zdanja gde se održava Kanski festival svakodnevno je menjan od 13. do 24. maja koliko je ta manifestacija trajala, a sada je ponuđen na prodaju, i to po ceni od jednog evra po kilogramu.
Tona i po crvenog sintetičkog materijala, na kojem su stope ostavile mnoge zvezde svetske kinematografije, u Marseju će "proživeti svoj drugi život" u rukama stilista, za potrebe pozorišnih trupa ili modnih revija, prenosi danas "Figaro".
- Prodaje se kao jednostavan fini crveni filc, a ne kao tepih sa Kanskog festivala - objasnila je Žana Re, koordinatorka Udruženja za rukovanje otpadom u kreativnom svetu, koje Kanski festival plaća radi "revalorizacije" svojih tepiha.
Kako je navela, ta tkanina se ne prodaje kao marketinška zanimljivost festivalskog tepiha, već se preprodaje po istoj ceni po kojoj je i kupljena, pri čemu je cilj da se ponovo upotrebe elementi koji sami po sebi nisu namenjeni za reciklažu, jer Kanski festival vodi računa o zaštiti životne sredine.
- Tako će crveni kanski tepih biti preprodat po ceni od jednog evra po kilogramu - rekla je ona.
Od kanskog tepiha se mogu praviti klasične ženske tašne, ali i torbe za vinske flaše, futrole za naočare, kao i raznorazni jedinstveni predmeti, objašnjava Elsa Ramuni-Jordikijan, klijentkinja Udruženja.
