Taj most preko Dunava u Beškoj ne da mi mira. Stvarno ne mogu da provalim u čemu je fora s njim i to me opasno nervira.
Još kao klinac želeo sam da znam mehanizame pomoću kojih se neke stvari događaju, kako život funkcioniše, ko, gde, kad, kako, zašto... valjda sam zato i postao novinar, pa me zato situacije koje ne umem da objasnim intrigraju i neodoljivo privlače. Pa, gde je "kvaka 22" s tom ćuprijom...?
Elem, kad god iz Beograda krenem prema Novom Sadu onim što se valjda još samo u Srbiji naziva auto-put, negde na pola tog mosta, desi se malo čudo. Svaki put. Bez izuzetka. Dok ispod putuje moćna reka, kojom bih i u čamcu bez vesla mogao nizvodno do mog Dorćola ako me neka barža ne pokupi usput, čitav organizam kao da uspori ritam sa Zeppelinove žive verzije "Rocknrolla" na studijsku "All of My Love".
Laganim ritmom protiv dvadesetprvovekovne autostrade prema ludilu
Beogradske tenzije popuštaju uzde, puls se smiruje, a maska neuroznog prezaposlenog kerića na licu počinje da se topi. I to je fakat. Nisam ja to sad nešto izmaštao. Ćaskao sam malo i sa drugim Beograđanima i gotovo svi imaju sličan trip. Doduše, nekima je prelomna tačka Fruška Gora, ali princip je isti. Ako već čitate ovaj ludi tekst na ovom ludom portalu onda znate i nastavak rečenice s nijansama, da ne ispadne da prepisujem Đ.B.
E sad... kakva je to magija zahvaljujući kojoj jedan veliki grad, što Novi Sad svakako jeste, uspeva da diše laganim ritmom u vremenu brze hrane, brzih kola, brze zabave, brzih ljubavi, brzih misli... dvadesetprvovekovne autostrade prema ludilu. A da pritom u njemu ni domaćin ni gost ne budu uskraćeni ni za jedan jedini trenutak uživanja.
Od jutarnje kafice u Laze Telečkog ili tu negde u nekom pasažu, preko desetina nepogrešivih izbora za dobar porodični ručak, do prednoćne dileme kako dočekati zoru, u nekoj fensi diskoteci ili uz tamburaše.
Naravno, ima milion teorija zbog čega je to tako, od ravničarskog hedonističnog i bašmebrigastičnog mentaliteta, kodiranog davno u genima zahvaljući okolnim bogatim žitnicama (egzistencijalistička teorija), do bliskih istorijskih veza s trulim Zapadom dok smo mi s druge strane tog čuvenog mosta kod Beške grcali pod trulim Istokom (kvaziistorijska teorija) ili, prosto, kockice su se tako složile (teorija neapsolutne istine), tek ima ovaj grad tu neku čaroliju zbog koje vredi prevaliti tih osamdesetak kilometara kad god se može. A i kad se ne može. Samo kad se poželi. Pa se onda ipak može.
Rehabilitacioni centar za izgubljene i napaćene beogradske duše
Pretpostavljam, siguran sam skoro, da je iz ugla nekoga ko živi u Novom Sadu moja opservacija o spokojnom hedonističkom raju s mirisom Evrope poprilično pogrešna. Kao i da je preterano i čak pomalo bezobrazno smatrati ga rehabilitacionim centrom za izgubljene i napaćene beogradske duše. Pa ipak, ionako znamo da istina nije jedna, već zavisi od ugla posmatranja. Prema tome, ja apsolutno nemam pojma o tome kakvu to magiju poseduje ovaj grad, ali neizmerno uživam u tome da istražujem. Pa čak i ako nikad ne otkrijem zašto, mislim zašto se tačno, u Novome Sadu osećam istovremeno kao svoj na svome i stranac u prolazu, nije mnogo važno.
Jer, što reče Ralf Valdo Emerson (naravno, na Guglu sam pronašao da je baš on to rekao), sreća nije cilj, nego putovanje. Kapa dole za tu tvrdnju. Da sam je barem ja prvi smislio... Ali, nema veze, primenjujem je kao da je moja.
