Šta su u Mesopotamiji jeli za večeru?

​Niko tačno ne zna odakle potiču; dugo vremena niko nije razumeo šta govore.

Male pločice od gline prekrivene gustim, klinastim pismom smatrane su lekovima od strane naučnika sa Univerziteta Jejl. Iskopane tokom arheoloških iskopavanja na Bliskom istoku, verovatno su bile u Jejlskoj kolekciji vavilonskih artefakata još od 1911. godine. Međutim, tek ranih 1980-ih, francuski naučnik Žan Boteo konačno je shvatio o čemu pločice govore. Na svoj, suzdržan način, skoro 4.000 godina one pričaju - o večeri.

Četiri pločice – one veće veličine komada sapuna, a najmanja, više od hiljadu godina mlađa, samo okrugli grumen gline – ispisane su sastojcima ne lekova, već jela. Tri veće pločice, datirane na najmanje 1730. godinu pre nove ere, uglavnom sadrže opise variva; najmanja, iz kasnijeg perioda, govori o čorbi.

Nepoznati sastojci

Samo njihovo postojanje je misterija. U staroj Mesopotamiji, ljudi su retko pisali o pripremi hrane, kaže Aneta Lasen, pomoćnik kustosa kolekcije.

- Od stotina hiljada klinastih dokumenata, ovo su jedini recepti za hranu koji postoje - rekla je. - Nemamo objašnjenje za to.

Čak i u mnogim klinastim tekstovima, kada su drevni pisari urezivali priče i zapise koji slučajno pominju hranu, koristili su reči koje su i njima samima ponekad bile tajanstvene. Pojavljuju se sastojci čiji identitet je i dalje nepoznat, rekao je Gojko Barjamović, asiriolog sa Univerziteta Harvard.

"Asum" je mirta, "salu" je seme potočarke, ali šta je "hurrium"? Čitanje samo liste nepoznatih začina, iz rada Barjamovića, Lasen i njihovih saradnika, priziva vizije izgubljenog vrta, smeštenog između reka Tigar i Eufrat: "Kurullu, kuruš, nīnu. Silaru, zanzar, zibibianu".

annesaskia from Pixabay

Kulinarske pločice sa Jejla, kako su poznate ove četiri glinene ploče, imaju istu zanimljivu pretpostavku kao i mnogi recepti, drevni ili moderni: pisac očekuje da čitalac u osnovi već zna šta želi da postigne. Uputstva su sažeta, jednostavna. I kao što je slučaj sa mnogim starim receptima, količine nisu precizirane.

Gorak eksperiment

Sa svim ovim preprekama između nas i iskustva večere u davnom Vavilonu, teško je jasno zamisliti kakva je ta hrana bila. Ali pre nekoliko godina, Barjamović, Lasen i njihove kolege, uključujući iračku istoričarku hrane Naval Nasralah, pokušali su da se približe tome. Ažurirali su Boteove prevode recepata koristeći nova shvatanja nekih reči. Pažljivo su eksperimentisali, menjajući sastojke jedan po jedan.

Mogli su da eliminišu jedan potencijalni sastojak zbog toga što je rezultirajuće jelo bilo nepodnošljivo gorko, do te mere da se nijedan drugi pažljivo dodati začin nije osećao. Iako je moguće da je to bio željeni efekat, nije verovatno.

Najbolji sendvič na svetu pravi se u Parizu u restoranu koji je "pakao za vegane i raj za ljubitelje mesa"

Ovo malo zadovoljstvo košta "samo" šest evra, ali kažu da se uz to dobija i miris i ukus grada svetlosti

Kakvog je ukusa džin od jabuka sa legendarnog drveta Isaka Njutna? E pa, ovaj srećnik je probao...

Kembridž destilerija jedina u svetu pravi piće od aromatizovanih jabuka sa Njutnovog drveta, takozvani "džin s gravitacijom"

Ipak, upadljivo je da variva i čorbe čine suptinu recepata, primetila je Nasralah, autorka kuvara "Delights from the Garden of Eden". Varivo – meso i povrće u supici – je osnovna moderna iračka hrana. Bilo je to i glavna karakteristika hrane u srednjovekovnom Iraku, opisanom u kuvaru iz 10. veka koji je Nasralah prevela. A kada je istraživačka grupa skuvala svoje ažurirane i testirane prevode četiri recepta sa kulinarskih pločica, dobili su nešto što mora barem da podseća na tu davnu tradiciju.

Recept

Evo kako se pravi jedno od variva: za jagnjeće varivo poznato kao "tu'hu", prvo uzmete vodu. Zatim ispržite meso sa buta u masti. Dodajte so, pivo, crni luk, rukolu, korijander, persijski luk, kim, cveklu, vodu. Zgnječeni praziluk i beli luk i još korijandera, za oštriji ukus. Zatim dodajte "kurrat", egipatski praziluk. Cvekla ga oboji u električno crveno, i od četiri recepta, to je Lasenin omiljeni.

- Pikantno je i veoma lepo začinjeno - rekla je. - Ima baš dobar ukus.

Peabody Museum

Čak i uz svu ovu pažnju, postoji činjenica da su ukusi ljudi tada možda bili sasvim drugačiji. Čuven primer hrane koja nije toliko popularna nakon nekoliko milenijuma je rimski riblji sos "garum" – ova snažna, fermentisana umami pasta nije uobičajen deo moderne italijanske kuhinje. Istraživači priznaju ovu poteškoću: korišćenje ukusa i utisaka ljudi danas, kako bi se odredili okviri ukusa ovih starih jela je rizičan posao.

Između tada i sada, islam se takođe pojavio na Bliskom istoku, čineći svinjetinu manje popularnim sastojkom, a Kolumbijska razmena (trgovina između Amerike i Evrope od 15. veka) donela je paradajz i krompir iz Novog sveta. Moderna iračka kuhinja nije replika onoga što se jelo u Vavilonu.

A za 3.000 godina?

Ko zna da li će za 3.000 godina ljudi koji jesti bilo šta slično onome što mi danas jedemo? U modernom sistemu ishrane, gde ono što jedemo nije posebno zavisno od toga gde se nalazimo, čini se da je veza između hrane i lokalne geografije isparila.

Za hiljade godina, nakon nepoznatih promena, možda će se ta veza vratiti. Možda će klima biti toliko drugačija da će Britansko ostrvo uzgajati sočivo? Možda će u onome što je nekad bio Sibir cvetati industrija kokosa?

Gostima se u Srbiji nudi šljivovica - a šta ako odete negde daleko?

Skoro svaki grad na svetu ima svoje prepoznatljivo piće

Ajmo još po jednu bobicu, pa da idemo kući...

Plod biljke jagodnjak (Arbutus unedo) je savšen za boeme, ali ima samo jednu manu, ne sme da se pojede više od jednog

Barjamović ističe da, što se tiče ovih drevnih recepata, priča takođe nije gotova. Svaka arheološka sezona donosi mogućnost otkrivanja novih tekstova, koji bacaju novo svetlo na tajanstvene reči za začine i druge sastojke. Mesopotamski način razmišljanja nije kopiran ili prenet kao grčki tekstovi. Nestao je iz ljudskog znanja u 1. veku pre nove ere.

- Ali zato su pisali u glini - rekao je. - To je tamo, u zemlji, neuništivo.