Pripadam kabastoj generaciji. Ne, nismo svi bili debeli. Bili smo generalno vrlo mršuljavi, jer smo, usled kriznih vremena, jeli retko, ali zdravo, bez aditiva, koji su tada bili luksuz u kojem su uživali građani bogatih zapadnih zemalja.
Kabasti smo bili kad je reč o potrebi da skupljamo stvari. Da punimo sobe sitnicama koje su nam činile život, jer u to vreme još uvek nismo mogli da ih pohranjujemo na hard-diskovima kompjutera.
Skupljali smo ploče, kasete, isecali slike iz novina i lepili ih po zidovima, gomilali smo zanimljive piksle i podmetače za čaše, prazne flaše stranjskih pića, paklice ispušenih cigareta, pisma i razglednice dragih osoba, tajne pubertetske dnevnike, rođendanske čestitke, porodične i školske fotografije, saobraćajne znakove (bilo je i takvih)... Svako je imao svoj fetiš. Uglavnom, sobe su nam bile pune, iz današnje perspektive gledano, besmislica i starudija.
Naposletku su stigli i diskovi; i njih smo imali u velikoj količini, jer smo ih prilično jeftino nabavljali kod "pirata" ispred beogradskog SKC-a. Diskovi su učinili da nam ploče i kasete postanu viškovi, jer su bili praktičniji za skladištenje i puštanje (mogao si daljinskim da preskačeš pesme).
Onda su se pojavili kompjuteri i internet piraterija, tako da su i diskovi postali kabasti, suvišni, izanđali. Odlazili bi na Pirate Bay ili neki sličan sajt (sad sam im zaboravio imena) na kojem smo mogli da do mile volje daunloudujemo muziku koja nam se slušala. Dok si trepnuo, kao nekad sobe, počeli smo da punimo kompjutere gomilom muzike, od kojih mnogo toga nismo ni stizali da preslušamo, a kamoli da je vrtimo unedogled kao nekad ploče.
To je trebalo da bude prva lekcija iz digitalizovanog doba: kad uskočiš u bazen izobilja izbora, više nećeš uživati u kupanju kao nekad na pretrpanom "11. aprilu". Prokleta mogućnost izbora te dovede dotle da više vremena potrošiš na sortiranje i pregledanje, nego na konzumaciju.
Plutanje na površini površnog vremena
U narednoj fazi izobilne digitalizacije gubiš se u sopstvenom kompjuteru i umesto da slušaš muziku koju si godinama prikupljao daunlodujući je kao pomahnitao, srećan kao autofagičar na mrsnoj slavi, na internetu pronalaziš radio i puštaš da ti drugi biraju šta ćeš slušati - prepuštaš uzde mašini i dižeš ruke od kontrolisanja plejliste.
U digitalnom dobu sve ionako postaje vrlo rendom, pa tako i tvoj muzički ukus. Plutaš po površni površnog vremena, a kad baš hoćeš da posetiš neku određenu emotivnu destinaciju u svom anesteziranom umu, posegneš za jutjubom. Otrpiš onih par neizbežnih reklama koje te za trenutak izbace iz zacrtanog koloseka, pa se prepustiš trominutnom putovanju kroz zaboravljene krajolike minulih ekstaza i mamurluka.
E, onda se, pravo niotkuda pojavila Spotify (nadalje Spotifaj). Aplikacija koja nudi svu muziku koja može da ti padne na pamet. Pa i onu koju niko pametan ne bi slušao.
LEKCIJA IZ DIGITALIZOVANOG DOBA
Kad uskočiš u bazen izobilja izbora, više nećeš uživati u kupanju kao nekad na pretrpanom "11. aprilu". Prokleta mogućnost izbora te dovede dotle da više vremena potrošiš na sortiranje i pregledanje, nego na konzumaciju.
"Tu imaš sve. Čak i onu tvoju muziku", objasnio mi je nervozno.
Onu moju muziku! U ovoj konstataciji je bilo sadržano i jedva primetno gađenje prema toj mojoj muzici. Ta moja muzika sada je kao kad nekom pokažete fotografiju lepotice iz osamdesetih godina prošlog veka, a zatim profil iste te osobe na Instagramu. Šta bi vam rekao neki tinejdžer da je vidi na Instagramu. Najverovatnije: "Ko je ova baba?!". A vi se te "babe" sećate kao predivne mlade žene koja beše čežnja miliona muškaraca. Žene, toliko zgodne, lepe i zavodljive, koja nema šanse da ikada ostari i postane "baba". Što je, realno, neminovnost.
Isto kao što je neminovno zastarevanje pesama Dejvida Bouvija, Lu Rida, Boba Dilana, Leonarda Koena, Toma Vejtsa, Frenka Zape, Džima Morisona, Dženis Džoplin, Rolingstonsa... Neminovno je da te pesme toliko odrtave da novim generacijama više ništa ne znače. Da njihove melodije i poruke ne dopiru do njih. Da postanu kabaste, suvišne, predaleke, prearhaične, prašnjave - na kraju krajeva čak i isprazne. Osim ukoliko ih ne obradi, na primer, Dua Lipa, pa produkcijski moderno ispolirane postanu podobne za konzumaciju generacija odraslih na konzumerističkoj, brendiranoj dojci. I tako ona moja muzika nastavi da živi, izbačena iz usta predvodnika novih uzdanica industrije zabave.
Lepotica nove generacije
Elem, opirao sam se neko vreme Spotifaju, kao Šeron Ston starenju, da bih na kraju popustio i instalirao ovu aplikaciju.
Ušao sam u nju poput sramežljivog tinejdžera, skeptičan i spreman na razočarenje, ali ubrzo sam shvatio da je mali bio u pravu. Spotifaj jeste bio poput lepotice nove generacije - istetovirane, dobro upakovane, šljašteće i banalizovane do maksimuma, ali je ispod njenog modernog i nabudženog dizajna bilo sluha i za one moje stvari.
Moja veza sa Spotifaj, iako začeta preko provodadžije, ubrzo je postala vrlo intenzivna i iskrena.
Spotifaj je imala sluha za moje potrebe. Sama mi je kreirala plejliste koje su me uzbuđivale i pogađale mi prave sinapse u mozgu. A puštala me je i da sam izaberem naredno uzbuđenje. Podsećala me je na radosti koje sam bio potpuno smetnuo s uma. Potrudila se i da mi ponudi nešto novo, što do tada nisam bio probao. Spotifaj je bila poput savršene žene. Miks nostalgije i modernih tendencija. Provodili smo sate razmenjujući emocije, uživajući u brzim ritmovima i nežnim melodijama.
Uvek je imala pravi odgovor na moje trenutno raspoloženje. Kao da mi je čitala misli. I ništa joj nije bilo ni mrsko, ni teško. Sve je kod nje bilo lako i normalno. Čak i nagli prelazak sa čvrstog na mekaniji... zvuk. Svako otvaranje duše. Svako izduvavanje stresa. Spotifaj me je pustila da budem ono što jesam. Sve to kroz muziku - tu čistu, nepatvorenu, beskonačnu emociju. Ko bi rekao da je to ostvarivo u ovo digitalno doba?
Problemi u raju
Eeee, a onda su počele peripetije.
Posle par meseci potpune harmonije, Spotifaj je odjednom počela da se otuđuje. Presecala je kontinuitet uživanja porukama da više ne možemo da nastavimo na isti način. Jeste to saopštavala prijatnim i naizgled nežnim glasom, ali on je, kad bolje oslušnem, zvučao mehanički, kao da ga proizvodi veštačka inteligencija - lažno kao podvala.
Počela je da me upozorava da moramo da promenimo odnos.
Liste koje mi je nekad pravila, počele su da postaju oskudnije i zbrkanije. Ograničavala mi je izbor pesama koje ću da slušam u kontinuitetu. Prestala je da bude fluidna i krotka. Otuđila se od mene.
Na kraju, Spotifaj je vrlo direktno počela da traži da platim kako bi se vratili na naš pređašnji odnos. Što sam uporno odbijao. Neću da ti plaćam, jer onda sve postane lažno i neiskreno, govorio sam.
Moj Gen Z, praktični tinejdžer mi je savetovao da platim i postanem premijum juzer Spotifaja jer ću tako dobiti sve ono što sam u početku imao, našta sam mu jasno odgovorio: "Nema šanse!". Nisam plaćao Pajrat Beju, sigurno neću ni Spotifaju. U duši sam, očigledno, pirat (možda čak i hipik, iako bez kose), tako da me te premijum juzer značke uopšte ne zanimaju, pa makar Spotifaj zauvek otišla i odnela sve darove kojima me je obasipala na početku, u ne tako davno vreme kad sam verovao da su njene namere prema meni iskrene i da zaista želi da usreći jednog omatorelog idealistu, koji je odrastao kao deo kabaste generacije.
Moraš da platiš!
I tako...
Raskrstio sam sa Spotifaj. Ona nije više sa mnom, mada je i dalje ima u mom telefonu i na mom laptopu. Ponekad se čak i malo družimo. Ali, onako, na silu. Vrlo sporadično.
Naivno pokušam da, s vremena na vreme, pronađem isti onaj flou koji smo nekad imali, ona malo popusti i pruži mi nadu, ali ubrzo se vrati na svoja nova podešavanja i kaže: "Moraš da platiš". Kažem joj da nema šanse da platim tako što je ignorišem i ona mi onda izbrka sve, kao da mi veže sinapse u mozgu u čvor, i ljutito nestane uz poruku: "Oops, something went wrong, chek your internet connection".
