U poslednje vreme sve češće se zateknem na proslavama i događajima posvećenim jubilejima rok grupa, ploča ili pesama i sve su aktuelnija reizdanja albuma od pre 40, 50 godina - i to na vinilu.
Sve su posećenije berze gramofonskih ploča na kojima osim starih rokera i kolekcionara možete sresti mlade ljude, koji pažljivo biraju i kupuju ploče. Dok ljudi pevaju stare hitove i listaju vinile, pomislim kako je fascinantno da muzika može da preživi decenije, da zadrži emociju i priču i tada shvatim da, baš kao što vinil čuva zvuk i mi tragamo za nečim što nadilazi trenutak, za trajanjem i smislom u svemu što volimo.
Da li ploča može da "preživi" nuklearnu katastrofu?
Mnogi zamišljaju kraj sveta kao prasak, svetlost jaču od sunca, udarni talas, trenutak u kome se istorija prekida uz mnogo buke kao loše montiran holivudski film.
Ja verujem da kraj sveta dolazi sa tišinom. Negde ispod ruševina, u podrumima i fiokama, ostaće nosači zvuka. Digitalni svet će nestati prvi. Bez struje, bez servera, bez interneta, muzika 21. veka će prestati da postoji, bez ikakvog fizičkog traga. Kao misao koja nikada nije zapisana. Kao san koji zaboraviš čim se probudiš.
Što je nosač zvuka savršeniji, to je zavisniji od sistema koji ga održava, a što je primitivniji, to je otporniji na kraj sveta. Zvuk na vinilu nije kod, nije podatak, nije apstraksija, to je fizička deformacija materijala, brdo i dolina, trag nečijeg glasa ili muzičkog instrumenta utisnut u plastiku. Ako nije izgoreo, ako se nije iskrivio, ako ga nije raznela eksplozija, vinil može da "preživi" kao relikvija, ali ostaje pitanje: Da li će neko umeti da je pusti?
Želimo vam sve najbolje sa naše planete
Daleko od svetla reflektora i punih sala, bespilotne letilice Voyager 1 i Voyager 2, putuju kroz međuzvezdani prostor još od 1977. godine, kada ih je NASA lansirala da istraže spoljašnji deo Sunčevog sistema.
Ono što ove sonde povezuje sa ovom mojom pričom je Zlatna ploča, pozlaćeni vinil, analogni zapis, specijalno izrađen sa zvucima Zemlje.
Šta je snimljeno na toj ploči? Zvuci zemlje: vetar, kiša, talasi, ptice, kitovi. Otkucaji srca, smeh, glasovi ljudi, poruke na 55 jezika, uključujući srpski: "Želimo vam sve najbolje sa naše planete". Odabrana muzika: Bah, Betoven, Mocart, tradicionalna muzika iz Afrike, Perua, Japana, BLUZ... slike... Ideja je bila jednostavna: ostaviti trag o ljudskoj civilizaciji onome ko bi je, jednog dana mogao pronaći.
Na internetu sam pročitala da te Zlatne ploče poslate u svemir mogu trajati više od milijardu godina u međuzvezdanom prostoru. Pa iako ne verujemo u opstanak civilizacije, izgleda da verujemo u radoznalost nečega što dolazi posle.
Možda niko nikada neće preslušati Zlatnu ploču, možda će plutati milijardama godina kao poruka u boci bačena u kosmički okean bez primaoca, ali njen smisao nije u odgovoru, već u gestu, u odluci da pred beskonačnošću kažemo: Postojali smo i ovo je bio naš zvuk.
Sama činjenica da smo odlučili da se pred beskrajem svemira predstavimo muzikom i zvukom, govori o nama mnogo više nego bilo koji drugi podatak i izgleda da je upućena najviše nama samima, nešto kao krik: Život mora da je više od ovoga! Kao u pesmi Fredija Merkjurija "There must be more to life than this".
Ove robotske svemirske letilice Voyager 1 i 2 i dalje šalju podatke više od 48 godina. Voyager 1 se nalazi više od 23 milijarde kilometara, Voyager 2 više od 19 milijardi kilometara od Zemlje (podaci sa interneta, stanje 2025.). Očekuje se da elektronski sistemi rade još dve decenije.
Poruka je jasna: ako neko ili nešto naiđe na ove letelice daleko u svemiru, neka zna da smo postojali, voleli i stvarali muziku.
Autorka teksta je kulturni radnik, organizatorka i producentkinja iz Čačka, jedna od osnivača i članica organizacionog tima festivala PriČa.
