- Mesto gde upoznajete prirodu i sebe, otkrivate neke nove mogućnosti i gde je emocija neopisivo jaka - ovako Anđela Stošić opisuje planinske vrhove.
Iako planinarenje i uopšte sam boravak u prirodi i taj popularni "hajking" mnogi gledaju kao sport, za Anđelu je to način života.
- Kada se odlučiš za izvesnu turu ili rutu, to je odluka da se posvetiš sebi i budeš sam sa sobom i prirodom. Povratak prirodi i boravak na otvorenom zapravo pomaže formiranju veze sa samim sobom. Nigde lakše nećete shvatiti koliko možete i koliko ste snažni nego na nekom usponu - priča nam Anđela.
- Ne govorim o tehnički zahtevnim stazama i usponima koji zahtevaju mnogo više od života, doslovno živeti život na planini i svakodnevno "sakupljati korake" i brojati uspone, već o onim koje ste vi negde nekada poželili, usudili se da razmišljate o njima i krenuli da se spremate - dodaje.
Želja za begom od stvarnosti
Nakon neočekivane životne situacije, Anđela je pored svog posla i redovnih aktivnosti svoje slobodno vreme odlučila da posveti sebi. U želji da pronađe mir - pronašla je i svoju snagu.
- Nakon što mi je mama preminula, pokušala sam da pronađem svoj mir. Na početku to je bila želja za tišinom i begom od stvarnosti ali sam ubrzo shvatila da je ovo upravo stvarnost i razmela čovekovu suštinsku potrebu da se vrati prirodi - rekla nam je Anđela.
Planiski vrhovi su joj uvek privlačili posebnu pažnju, ali se nije usuđivala da napravi prvi korak – sve dok ga nije napravila. Na prvu rutu Anđela se uputila sama.
- Na Prokletije sam išla sama. Neophodno je da veruješ u sebe i u to gde si krenuo. Moraš da stekneš poverenje u sebe, ali i u ljude koje sretneš. Nemaš drugu opciju. Ljudi imaju komentare "vidi indijance što idu sami planinama", ali verujte mi, to je neopisiv doživljaj - kroz osmeh priča Anđela.
- Boravak u priprodi mesec dana posle mamine smrti. Taj momenat velikog problema u kome se ti nađeš i taj momanet prirode i tišine, ptičica i borbe za vazduh gde si fokusiran na sebe, gde učiš kako da dišeš... Nakon Rtnja sam bila na Žabljaku. Tamo samo iskusila spoj sebe i priprode. Na planini svi nauče kako da dišu. Tada sam shvatila koliko ljudi zapravo ne umeju da dišu - dodala je.
Planina je "glavna"
Nakon što je probila led i shvatila koliko joj boravak u priprodi zapravo prija, Anđela je grabila svaki slobodan dan kako bi istražila nova mesta.
- Planinari vole da kažu da se vrhovi ne osvajaju. To sam čula kada sam se spremala za, za sada, prvi uspon na Prokletije (Talijanka, Popadija i Volušnica) i ima smisla. Planinu nikada ne smete potceniti, divlja je i svoja, i ona je "glavna". Potrebno je pratiti je, voleti i želeti i onaj još jedan metar i onaj naredni - priča nam Anđela.
Zašto se vrhovi ne osvajaju?
Planinari često kažu da se vrhovi ne osvajaju iz nekoliko razloga – i to nisu samo romantične fraze, nego vrlo jasna filozofija planinarenja.
1. Planina nije protivnik
Osvajanje podrazumeva borbu – pobednika i poraženog.
Planina nije neprijatelj, niti protivnik kojeg treba savladati. Ona je tu mnogo pre nas i biće tu mnogo posle nas. U tom smislu, planinari ističu da je odnos prema planini odnos poštovanja, a ne dominacije.
2. Vrh ti je samo "dozvolio" da do njega dođeš
Ovo je čest planinarski aforizam: "Planinu ne osvojiš, već ti ona dozvoli da se popneš".
Vremenske prilike, kondicija, oprema, teren – hiljadu faktora određuje ishod. Ako se sve poklopi, stižeš na vrh. Ako ne, vratiš se. To nema veze sa "pobedom", već sa mudrošću i odgovornošću.
3. Pravi cilj nije vrh, nego put
Za većinu planinara vrh je samo tačka na mapi. Suština je u iskustvu uspona – u fizičkom i mentalnom putovanju, u prirodi, ritmu disanja, društvu, preprekama koje savladaš u sebi.
4. Osvajanje implicira kontrolu - a priroda se ne kontroliše
Priroda nas stalno podseća da smo mali. Ona se ne "pobeđuje", ne "pokorava", niti se na nju utiče. Može samo da se razume, prati i poštuje.
5. Etika: manja je opasnost kad nemaš mentalitet osvajanja
Mentalitet "osvajanja" vodi ka rizičnom ponašanju - po svaku cenu stići na vrh.
Planinarska etika kaže: "Vrh nije uspeh. Bezbedan povratak je uspeh".
6. Vrh je samo trenutak
Čak i kad stigneš gore, to traje nekoliko minuta. Vetar, hladnoća, vreme odlaska - i već si na putu nazad. To nije "osvajanje" nego - susret.
Anđela ističe da, i ukoliko se ne stigne do vrha, to nije neuspeh.
- Ne govorim to kao utehu, nekad je okej stati ranije osvrnuti se oko sebe i biti svestan gde ste i šta ste učinili. Uvek, ali uvek, pratite svoj organizam i telo, potrebe i osećaj i dosta hidratacije - kaže Anđela.
- Kabanica, čeona lampa i SPF krema nisu hir, ne pitajte kako znam... - nasmejala se.
Cilj joj je uvek isti – stići do vrha. Međutim, putevima kojima ide, nisu ni poznati, ni naivni i svaki je različit i donosi nešto novo.
- Uvek sam mislila da je uspon izuzetno zahtevan i nešto što ću postići možda nekad u životu. Ali je, kada birate rutu veoma važno da pratite visinsku razliku i kakvog je topografskog izgleda. Staza je važna iz prostog razloga jer nekome više prija travnata podloga, drugi žele uspon sve vreme. Moja preporuka su, bar za početak, kružne ture, jer ćete videti više.
Putevi kojima se teže ide
- Takođe, staza koja je pretežno od kamena i peska, problematična je za silazak zbog opterećenja na kolenima, tako da ne krećite na uspon ukoliko niste sigurni u svoje zdravstveno, ali i mentalno zdravlje. Recimo, uspon na vrh Šiljak, na Rtnju... pela sam izuzetno loše fizičke snage, ali mentalno jaka i odlučna da ne odustanem - ispričala nam je Anđela.
Kao i životu, tako i na planini. Ima puteva koji su lakši, ima i onih težih. Bilo da putujete sami ili sa nekim, bez vere ne možete da uspete.
A možda oni zahtevniji putevi u životu, ali i na planini, zahtevaju dobrog saputnika.
- Ukoliko je zahtevniji uspon, u ekipi sa kojom idete poželjno je da vas bar jedna osoba dobro poznaje, jer u izvesnim trenucima niste svesni sebe, a neophodno je da vas neko smiri, kontroliše i bodri - otkrila nam je Anđela.
A kad stigneš na vrh...
A kada stignete do vrha, pogled je, malo je reći, očaravajući. Tačno, na vrhovima je sve fotogenično i nastaju nestvarne fotke, ali malo ko ide smo zbog društvenih mreža. U eri digitalizacije, na ovakvim mestima, vetar priča svoju priču.
- Tamo se ide da se pronađe mir, zato što daje neopisiv osećaj i zato što zavoliš vrhove. Tu se boriš sam sa sobom i pobeđuješ sebe. U većini slučajeva je besplatno otići na planinu i penjati se po "stenčugama". A ono što dobiješ? To se ne zaboravlja - uvereva nas Anđela.
I za kraj, Anđela ima svoj LIFE CODE:
- Nikad ne odustaj, uvek idi dokle možeš i prati svoja osećanja i ritam. Život vodi najlepšim stazama.
