Da li vam se ikada desilo da vas miris određenog kolača u deliću sekunde vrati u detinjstvo? Ili da vas miris plastelina, boje za zidove, deterdženta koji su koristili baka i deka, pa čak i dezinfekcionog sredstva iz prvog posla, iznenada teleportuje u neki davno zaboravljen trenutak života?
Ako jeste - niste jedini. I iza tog iskustva stoji vrlo konkretno naučno objašnjenje.
Svi smo makar jednom doživeli taj mali mentalni vremeplov: jedan prepoznatljiv miris odjednom prizove živu sliku nekog događaja iz prošlosti, često mnogo jasnije nego što to mogu zvuk ili fotografija. Naučnici taj fenomen nazivaju olfaktornim pamćenjem, odnosno pamćenjem povezanom sa čulom mirisa.
Naše najstarije čulo
Jedan od razloga zbog kojih mirisi imaju tako snažan efekat jeste činjenica da je čulo mirisa najstarije čulo koje imamo. Još i najjednostavniji organizmi, poput bakterija, mogu da registruju hemijske signale u svom okruženju. Ta osnovna sposobnost, razvijena kod naših davnih predaka mnogo pre nego što su se pojavila čula vida ili sluha, vremenom je evoluirala u ono što danas prepoznajemo kao čulo mirisa.
Naše telo je za to izuzetno dobro opremljeno. Ono što doživljavamo kao miris zapravo nastaje kada udahnemo milione sitnih molekula mirisa koji pokreću složen sistem reakcija u našem nosu. U nosnoj šupljini nalazi se desetine miliona specijalizovanih nervnih ćelija, smeštenih u delu koji se naziva olfaktorni epitel. Na njihovim završecima nalaze se receptori koji se vezuju za molekule mirisa koje udišemo.
Različiti receptori reaguju na različite molekule, i to ne uvek na isti način. Upravo ta ogromna kombinatorika, milioni neurona koji šalju različite signale, omogućava nam da razlikujemo zapanjujuće veliki broj mirisa.
Procene govore da, zahvaljujući oko 450 različitih tipova olfaktornih receptora, ljudi potencijalno mogu da razlikuju čak do trilion različitih mirisa.
Gde se miris susreće sa sećanjem
Svi ti signali iz nosa završavaju u delu mozga koji se naziva olfaktorna sijalica (olfactory bulb). Tu se složena mešavina nervnih impulsa dekodira i pretvara u ono što mi prepoznajemo kao miris.
Međutim, ključ za razumevanje veze između mirisa i sećanja leži u položaju ovog dela mozga. Olfaktorna sijalica nalazi se na samom prednjem delu mozga, neposredno iznad nosa, i tesno je povezana sa hipokampusom, regijom mozga koja ima centralnu ulogu u formiranju i prizivanju uspomena.
Naučnici veruju da upravo ta anatomska blizina objašnjava zašto mirisi tako lako aktiviraju uspomene. Uz to, olfaktorna sijalica je povezana i sa amigdalom, delom mozga koji obrađuje emocije. Kada se aktiviraju receptori za miris u našem nosu, signal putuje do centra koji prepoznaje mirise, ali zbog načina na koji je naš mozak građen, taj isti signal gotovo direktno dodiruje i skladište naših uspomena, kao i emocionalne centre.
Drugim rečima, miris ne priziva samo sećanje, on priziva i emociju koja je uz to sećanje vezana.
Zašto su mirisi toliko posebni
Zanimljivo je da druga čula, poput dodira, vida ili sluha, ne prolaze kroz iste emocionalno osetljive delove mozga na tako direktan način. Upravo zato mirisi, više nego bilo koji drugi čulni doživljaj, imaju sposobnost da iznenada i snažno ožive slike iz prošlosti.
Možda je to miris bakinog kolača, sveže pokošene trave, mora, ili parfema koji je neko nekada nosio. Jedan jedini udah dovoljan je da otvori vrata uspomena za koje smo mislili da su odavno zaboravljene.
I zato ponekad nije potrebno mnogo da bismo se vratili godinama unazad - dovoljan je samo jedan miris.
