Postoje reči koje se prevode teško. I postoje one koje se ne prevode uopšte, već se samo objašnjavaju – zaobilazno, nespretno, u više rečenica nego što bi iko voleo. Inat, naravno, spada u tu drugu grupu.
U mnogim jezicima on ne postoji kao precizan pojam, već se rastvara u niz približnih značenja: tvrdoglavost, prkos, otpor, tvrdoglavi ponos, kontriranje... Ali nijedno od njih ne pogađa suštinu.
Zato Srbi često vole da kažu da je inat "naš izum". Iako, strogo lingvistički - nije. Reč dolazi iz osmanskog perioda, iz turskog "inat", koja dalje ima arapski koren (‘inād – tvrdoglavost, nepristajanje). Ali ono što jeste autentično srpsko nije poreklo reči, već značenje koje je ovde dobila. Inat kod nas nije samo osobina karaktera. On je postao kulturni obrazac, duboko utisnut u kolektivno iskustvo.
Kako je inat postao način preživljavanja
Da bi se razumeo srpski inat, mora se razumeti kontekst u kojem je nastajao. Vekovi pod tuđom vlašću, život u sistemu u kojem su pravila dolazila spolja, u kojem je lična volja često bila nevažna, a pravda selektivna – stvorili su poseban mehanizam odbrane. Kada nemaš moć da odlučuješ, ostaje ti moć da ne pristaneš.
Inat je u tom smislu bio poslednja linija autonomije. Nije menjao realnost, ali je čuvao osećaj dostojanstva. Govorio je: možete da mi uzmete zemlju, imanje, pravo glasa... ali ne i osećaj da sam svoj. Otuda i ona naizgled iracionalna logika koja se provlači kroz istoriju: "Ne dam, pa makar mi bilo gore". U stabilnim društvima to zvuči kao tvrdoglavost. U nestabilnim, kao što je srpsko vekovima, kao psihološki štit.
Kada inat prestaje da štiti
Problem nastaje kada istorijski refleks preživi istorijski kontekst. Kada inat, nekada oruđe otpora, postane navika ponašanja.
U savremenom društvu, bez jasnog spoljnog tlačitelja, inat se često ispoljava u sitnim, svakodnevnim situacijama: odbijanje kompromisa, kontriranje "iz principa", insistiranje na sopstvenoj poziciji čak i kada je očigledno da vodi u ćorsokak.
Tu inat prestaje da bude odbrana identiteta i postaje oblik samosabotaže. Umesto da štiti dostojanstvo, on ga troši. Umesto da mobiliše snagu, on proizvodi zamor. I upravo na toj liniji, između snage i destrukcije, nalazi se ključ razumevanja ove reči.
Novak Đoković i savremena reinterpretacija inata
Zanimljivo je da se u savremenoj Srbiji pojam inata možda najčešće vezuje za Novaka Đokovića. Ne samo u medijskom narativu, već i u njegovim sopstvenim izjavama.
U više intervjua, naročito za strane medije, Đoković je otvoreno govorio o tome da za reč inat ne postoji pravi engleski prevod. U jednom razgovoru nakon turnira u Rimu rekao je da bi joj najbliže značenje bilo otpornost (resilience), a ne puka tvrdoglavost.
U drugoj prilici, govoreći o motivaciji, objasnio je da trenutak u kojem ste potcenjeni ili osporeni često proizvodi dodatnu energiju, ono što se kod nas naziva inatom, da pokažete za šta ste sposobni. Važno je, međutim, kako se ta energija koristi. Kod Đokovića ona ne ide u destruktivni sukob sa drugima, već u rad na sebi: disciplinu, fokus, kontrolu emocija.
To je suštinska razlika između "lošeg" i "dobrog" inata. Prvi kaže: neću, pa makar sve propalo. Drugi: uradiću bolje, pa neka rezultat govori. Đokovićev primer pokazuje kako kulturni refleks može da se transformiše u univerzalno razumljivu snagu.
Šta kaže psihologija (a da se ne zove inat)
Savremena psihologija nema pojam koji se zove inat, ali ima nekoliko koncepata koji ga delimično objašnjavaju. Najčešće se pominje psihološka otpornost, odnosno sposobnost osobe da se nosi sa stresom, neuspehom i pritiscima, da se oporavi i nastavi dalje. Otpornost nije odsustvo problema, već način suočavanja s njima. I, što je važno, ona nije urođena osobina, već može da se se razvija.
Drugi blizak koncept je grit, termin koji je uvela američka psihološkinja Anđela Dakvort. On označava dugoročnu istrajnost i posvećenost cilju uprkos preprekama. Dok otpornost govori o reakciji na udarce, grit govori o tome zašto neko ne odustaje na duge staze.
Razlika između ova dva pojma i klasične tvrdoglavosti je ključna. Tvrdoglavost je rigidna, ne menja se ni kada realnost traži prilagođavanje. Otpornost i istrajnost su fleksibilne: one dopuštaju promenu strategije, ali ne i odustajanje od smisla.
Upravo tu se otvara prostor za razumevanje srpskog inata kao nečega što nije nužno mana, ali zahteva, pre svega, zrelost. Inat koji se ne menja, ne preispituje i ne usmerava ostaje zarobljen u prošlosti. Inat koji se prevede u otpornost i istrajnost, postaje alat rasta.
Zašto se i dalje držimo inata?
Možda zato što inat ne zahteva poverenje. Ne traži veru u sistem, institucije ili druge ljude. On je samodovoljan: zatvoriš se u sopstvenu poziciju i ne popuštaš. U društvu koje nas je često učilo da budemo oprezni, takav mehanizam deluje poznato i sigurno.
Ali poznato nije uvek i korisno. Društvo koje se previše oslanja na inat teško gradi dogovor, teško priznaje grešku i teško menja pravac. A pojedinac koji se stalno vodi inatom troši ogromnu energiju na otpor, umesto na razvoj.
Inat danas: pitanje izbora
Možda danas pravo pitanje nije da li treba da se odreknemo inata, već šta ćemo s njim.
Da li ćemo ga zadržati kao refleks koji automatski pali otpor, ili ćemo ga preraditi u svesnu snagu, u istrajnost koja ima cilj, a ne samo protivnika.
Jer inat sam po sebi nije ni vrlina ni porok. On je energija. A energija, kao i uvek, zavisi od pravca u koji je usmerena.
Ako ostane okrenut ka prošlim nepravdama, inat nas drži na mestu. Ako se okrene ka ličnom rastu, može da postane ono najbolje što iz njega možemo izvući.
I možda je baš to savremena verzija srpskog inata: ne dokazivanje drugima da nećemo popustiti, već dokazivanje sebi da možemo dalje – pametnije, zrelije i jače.
Kao, na primer, Novak.
