U svetu u kojem se o mentalnom zdravlju govori tiho, često površno i neretko pogrešno, razgovori sa ljudima koji znanje nose bez potrebe da impresioniraju - postaju dragoceni.
Aleksandra Bubera Ninić je lekar, psihološkinja i psihoterapeutkinja sa dugogodišnjim iskustvom rada sa odraslima, parovima i porodicama, a njen profesionalni put obeležen je jasnom, racionalnom i duboko humanom perspektivom na ljudsku psihu. Kao sertifikovana psihoterapeutkinja transakcione analize, Aleksandra se u radu oslanja na strukturu, razumevanje i odgovornost, ali i na radoznalost koja ne prestaje ni posle godina prakse.
Dakle, u ovom razgovoru ne bavimo se "brzim receptima za sreću", već pitanjima koja tiho, ali uporno oblikuju kvalitet našeg života: šta zapravo znači biti dobro, zašto prijateljski razgovor nije isto što i terapija, kako nastaju obrasci koji nas sputavaju i da li je moguće trajno ih promeniti.
Toliko smo različiti... i toliko slični
Razgovaramo o uživanju, strahu, promeni, zrelosti i granicama - bez mistifikacije, ali i bez cinizma. Intervju sa Aleksandrom je podsetnik da dobar život nije slučajnost, već proces u kome učimo da preuzmemo odgovornost za sopstvenu unutrašnju arhitekturu.
Godinama radite sa ljudima i njihovim najdubljim unutrašnjim temama. Šta je to što vas, lično, najviše pokreće u radu sa ljudskom psihom?
- Mislim da je to odgovor koji se menjao godinama. Na psihoterapijsku edukaciju sam krenula kao mlad, tek svršen lekar kome je bilo jasno kako funkcionišu mnoge stvari u ljudskom organizmu, ali mi nikako nije bilo jasno kako funkcionišu odnosi među ljudima i koje su to "sile" koje upravljaju nama i šta su faktori koji utiču na to da nekome u životu bude jako dobro a nekome jako loše. Kada su mi te stvari postale jasne, onda je moja motivacija poticala iz zahvalnosti – želela sam da pomognem drugima onim znanjima i promenama koje su pomogle meni.
Pored zahvalnosti ono što me i dalje motiviše da radim sa ljudima je što su beskrajno zanimljivi. Svaka osoba ima toliko jedinstvenu kombinaciju osobina, iskustava, načina na koji doživljava sebe druge i svet da nikada ne znamo kakav put nas čeka da sa nekom osobom prolazimo. Svi smo toliko različiti, a ipak, toliko slični. Psihoterapija sa svakom osobom je novi izazov da zajedno otkrijemo šta je uzrok problema, kako je do njega došlo i šta sve može da se uradi da bi se problem rešio. A pošto psihoterapeut ne daje rešenja i savete već postavlja mnoga pitanja koja osoba najčešće sebi ranije nikada nije postavila, a samim tim, dolazi i do odgovora koji joj ranije nisu padali na pamet, kao psihoterapeut svedočim transformacijama koje ljudi pokreću i sprovode u svojim odnosima, profesijama i porodicama na načine koji su jedinstveni za tu osobu u toj situaciji. I dalje sam radoznala da svedočim tome kakva zadovoljavajuća rešenja će osoba za sebe pronaći.
Može li čovek da nauči da uživa u životu – ili je uživanje stvar karaktera i temperamenta?
- Bez obzira sa kakvim temperatmentom se rodimo (a temperament je najviše povezan sa našom genetskom predispozicijom) imamo sposobnost da se vezujemo, da uživamo, volimo i da radimo. Vaspitanje i uslovi u kojima odrastamo su oni koji značajno utiču na to kakva ćemo osoba biti kada odrastemo. Kada govorimo o karakteru bitno je napomenuti da, kao odrasli, što smo zrelija, integrisanija, pa samim tim i zdravija ličnost lakše nam je da podnosimo i rešavamo teškoće koje pred nas život svakako stavlja, a da u trenucima kada je to moguće uživamo i opuštamo se. Nije svako uživanje vezano za opuštanje, ali je u današnjem svetu gde je tempo strašno brz, često opuštanje ono što nam nedostaje u odnosu na ubrzanu, ponekada i previše uzbudljivu, odnosno stresnu svakodnevnicu.
Prijatelj i/ili psihoterapeut
Ljudi često kažu: "Ne treba meni terapija, imam prijatelje". Zašto to ipak nije isto? I po čemu se terapeutski proces razlikuje od prijateljskog razgovora? U jednom Vašem tekstu pominjete dilemu "kafa sa komšinicom ili terapija". Šta je ključna razlika između emocionalne podrške bliskih ljudi i profesionalnog terapijskog procesa?
- Sigmund Frojd je imao krajnje jednostavnu definiciju mentalnog zdravlja i definisao ga je kao "sposobnost da radimo i volimo". Postoje razne vrste ljubavi i vezanosti, a većini nas su izuzetno važni i prijatelji pored porodice.
Često su prijatelji i "porodica koju sami biramo" za razliku od one u kojoj smo se rodili i odrasli i koja nam je bila "data".
Prijatelji i drugovi su ljudi sa kojima nam je prijatno i sa kojima se družimo. Često nas vezuju zajednički set vrednosti i razne sizuacije kroz koje smo zajedno prošli. Prijatelji su često izvor snažne podrške. Ali se dosta često dešava da za prijatelje biramo ljude koji su nam slični. I to je dobro i divno. Međutim, kada dođemo u situaciju da imamo problem za koji ne znamo kako i kada je počeo, a još manje kako da ga rešimo, ako imamo veoma sličan set vrednosti, uverenja i pogleda na svet kao i naši prijatelji, onda će njima biti jednako teško kao i nama da uvide problem i da nam daju savet. U mnogim slučajevi prijatelji će nam i dati savet, nekada dobar, nekada loš iako sa dobrom namerom (pod uslovom da se radi o iskrenom prijateljstvu). A mi ćemo najčešće, na kraju, uraditi po svome.
Metaforčki možemo reći da je razgovor sa prijateljem često "melem na ranu", koji ponekada može dovesti i do izlečenja, ali često samo smanjuje upalu i bol.
Psihoterapijski proces možda najbolje možemo opisati kao ono ogledalo koje držimo tako da vidimo i onaj čuperak na potiljku, a koji bez tog ogledala ne možemo da vidimo. Trenirani profesionalac je obučen da pronađe i pomogne klijentu da "na svetlost dana" izvuče one stvari koje imaju pogrešnu logiku (jer logika uvek postoji) ili ih klijent, jednostavno, ne vidi.
A onda one mogu postati predmet diskusije i zauzimanja različitih, novih uglova. Što često dovodi do takozvanih "A-ha" momenata. Ponekada je to dovoljno, a ponekada tek prvi korak, jer nekada ono što smo uvideli jeste nešto bolno i nešto što nam je teško da promenimo.
U tom delu procesa psihoterapiju možemo metaforički uporediti sa hirurškim procedurama – vidimo gde je gnoj, otvorimo ranu, vidimo šta je izazvalo upalu, izvadimo "strano telo" , odstranimo gnoj, očistimo ranu "do u zdravo", ako je potrebno stavimo dren, damo antibiotike i redovno previjamo. Tek tada, kada su otklonjeni i uzrok i produkti infekcije i rana dobro negovana, može u potpunosti da zaraste.
Da budemo samo dobro
U vašoj praksi – šta najčešće stoji ljudima na putu da žive ispunjenije? Strah, krivica, navike iz detinjstva, očekivanja okoline…? Šta najčešće blokira uživanje u životu?
- Sve ovo što ste naveli, samo kod različitih osoba u različitoj razmeri i hijerarhiji. Frojd je takođe rekao i da je "dete otac čoveka", što znači da ono kako smo u detinjstvu odgajani ima najveći uticaj na ono ko ćemo biti i kakvi ćemo postati. Naravno, kako odrastamo, možemo i sami uvideti i korigovati mnoge stvari koji su nas roditelji i ostali odrasli učili pogrešno. Ipak, ono što blokira uživanje u životu jesu nesvesni disfunkcionalni obrasci, koje, iako ih nismo svesni, aktivno sprovodimo iz dana u dan imajući utisak da nama upravljaju neke, nama nepoznate sile. Zato smo skloni da verujemo da je to raspored zvezda na dan i sat kada smo rođeni, sudbina, ili neke druge "sile" na koje nemamo uticaj.
Često se govori da "ne možemo stalno biti srećni, ali možemo biti dobro". Šta zapravo znači biti dobro u psihološkom smislu?
- Mislim da je problem u tome kako definišemo sreću. Sreća je osećanje koje osećamo kada nam se ispune (ili sebi ispunimo) neke od najvećih i najvažnijih želja u životu. I onda smo neko vreme srećni. Ali ljudska priroda je takva, da nas to "drži" neko vreme, onda se naviknemo na takvo stanje stvari, i dalje nam je drago i zadovoljni smo zbog ostvarenja želje, ali ono euforično osećanje sreće polako se umanjuje. To je i razlog zašto nije potrebno da budemo stralno srećni (euforični), već je to prolazno stanje. A savim je u redu da budemo zadovoljni – to je situacija gde smo u stanju da ispunimo sve svoje potrebe (ono beš čega se ne može preživeti) i ispuniti dosta svojih važnih želja.
Bože, daj nam hrabrosti da promenimo ono što se mora promeniti, spokojstva da prihvatimo ono što se ne može, i mudrosti da raspoznajemo jedno od drugog.
Reinhold Niebuhr
Psihološka dobrodit nije samo ovo malo pre spomenuto nego i stanje psihološke zrelosti i integrisanosti gde smo svesni šta je realnost, prihvatamo je bez drame i panike i dobro razlikujemo šta je ono što zavisi od nas, pa se onda time i bavimo, a šta je ono što ne možemo da promenimo pa se onda oko toga ni ne nerviramo.
Reinhold Niebuhr, američki teolog je sastavio tzv. Molitvu spokojstva koja glasi otprilike ovako: "Bože, daj nam hrabrosti da promenimo ono što se mora promeniti, spokojstva da prihvatimo ono što se ne može, i mudrosti da raspoznajemo jedno od drugog". Inače ova molitva je dobila široko prepoznavanje jer se njena verzija koristi u okviru programa dvanaest koraka "Anonimni alkoholičari" i svih ostalih programa koji su nastali na osnovu njega, a važi jednako za sve nas.
Mi smo bića straha
Savremeni život je brz, fragmentisan i pretrpan informacijama. Kako u takvom okruženju negovati stabilnost i unutrašnji mir?
- Upravo smo prethodno razmatrali pojam psihološke dobrobiti i u okviru njega i pojam spokoja. Baš ovih dana se aktuelno u bioskopima prikazuje film "Mudrost sreće" u kome se pojavljuje Dalaj Lama i govori o tome. Ljudi su oduvek imali potrebu da nađu mir, stabilnost i spokoj, čak i kada su živeli u pećinama ili stepama. Jer ljudska vrsta je preživela zahvaljujući strahu - i iako je strah osnovno osećanje koje nas čuva, cena života u strahu je velika i potrebna nam je protivteža. Iako danas živimo mnogo sigurnije nego u praistoriji i dalje smo bića straha. Mediji i ljudi koji se bave biznisom su svesni toga i koriste naše najiskonskije instinkte za preživljavanje kao strategiju da povećaju prodaju. Tako da pored svakodnevne užurbanosti i stalnog pritiska da se postigne više nego što je moguće, dodatna pritisak pravi gomila zastrašujućih informacija.
Osnovni savet je: isključite sve nepotrebne informacije, pogotovo ako dolaze sa televizije i interneta, a uključite prakse koje Vas uzemljuju i smiruju i napravite sebi takvo okruženje koliko god je to moguće. Fizičku aktivnost, šetnje u prirodi, sadržaje koji Vas obogaćuju bilo znanjem i proširivanjem vidika, bilo time što su ugodni i smirujući, na primer učenje, meditacija, druženje sa ljudima sa kojima se osećate dobro, sviranje, pevanje ili odlasci na koncerte, u pozorište, provođenje vremena sa životinjama na primer konjima ili kućnim ljubimcima i tome slično.
Mogu li ljudi zaista da se promene? Šta je Vaše iskustvo: koliko je moguće trajno ispraviti obrasce koji su duboko ukorenjeni?
- Da ljudi ne mogu da se promene svi profesionalci koji se bave psihoterapijom bi ubrzo ostali bez posla. To kažem zato što većina klijenata dolazi na ličnu preporuku nekoga ko je prethodno dobio pomoć terapeuta i bio zadovoljan promenama koje je sproveo.
Dakle, da, ljudi mogu da se promene i promene mogu biti trajne, pod uslovom da se ne menja samo ponašanje, koje je samo vidljiva "manifestacija" već da se prepoznaju i promene nesvesni obrasci koji kao takvi upravljaju našim ponašanjem. Jednom kada se prepoznaju onda možemo da razumemo i kako su nastali i da pomognemo osobi da ih promeni. Bez obzira što je većina ovih obrazaca nastala pod uticajem okoline, osoba je ta koja je donela zaključak (kad pričamo o nekom problemu onda znamo da je on vezan za neki pogrešan zaključak koji je osoba donela), pa kakav god da je uticaj u pitanju, čak i kada se radi o pravim šok traumama, ona može i da ga popravi tj. da zaključi ono što je tačno umesto pogrešnog.
Kod šok trauma često moramo pre ispravljanja zaključaka da uradimo neke od telesnih ili somatosenzornih tehnika, pre nego što kognitivni deo bude uopšte pristupačan za uvide i donošenje novih, ispravnih zaključaka, na kojima osoba onda dalje može graditi zdrave i svesne odluke kako će dalje živeti svoj život.
"Mapa" promene
Šta smatrate ključnom prednošću transakcione analize u odnosu na druge terapijske pristupe? Kako ona, prema vašem iskustvu, "otključava" promenu?
- Jedna od ključnih prednosti Transakcione analize je što je njen tvorac, dr Erik Bern prvi uveo koncept terapijskog ugovora kao ravnopravnog, bilateralnog i obostrano prihvatljivog cilja za rad između terapeuta i klijenta, čime klijent dobija aktivnu ulogu u procesu, ima odgovornost i moć da sam upravlja tokom terapije i u kom pravcu želi da ide u jednakoj meri kao i terapeut. Kasnije je većina terapijskih škola preuzela koncept terapijskog ugovora i većina terapeuta danas primenjuje dogovor oko ciljeva koje klijent želi da postigne.
Zatim, dr Bern, a i teoretičari posle njega, su se držali premise, da samim tim što klijent ima odgovornost za svoj psihoterapijski rad i promenu, on treba da ima znanje o tome šta je problem i šta može da uradi da bi našao rešenje. Zbog toga su dr Bern i svi koji su doprineli teoriji TA posle njega koncepte smišljali po principima: "dobar koncept je onaj koncept koji može da razume i dete od 8 godina" i "dobar koncept je samo onaj koji može da se nacrta" (iz istog razloga kao prethodno). Tako da klijente učimo modelima i konceptima i zbog toga oni brzo počnu da razumeju šta se dešava u njima i oko njih, kao i u komunikacije (transakcijama) sa ljudima, što im daje efikasne alate za promenu.
Mnogo je lakše kretati se kroz nepoznate predele (nrp. ako hoćete da promena bude nešto što do sada niste iskusili, logično je da će vas to plašiti), a dr Bern je radio baš to; pravio je "mape" za snalaženje u intrapersonalnom i interpersonalnom funkcionisanju.
Tako da ono što "otključava" promenu jeste klijent, terapeut mu samo pomaže da ostvari uvide pomoću koncepata kojima ga uči (opet kroz postavljanje pitanja), a zatim mu na isti način pomaže da pronađe za sebe opcije koje su ostvarljive i održive i da se odluči za neku, ili više njih.
Psihoterapija previše dobra da bismo je čuvali samo za ljude sa mentalnim poremećajima.
dr Ričard Erskin
Mislim da je glavna prednost pored do sada nabrojanog i konzistentno insistiranje da klijent od početka ima poziciju koja mu omogućava kolaboratovni proces sa terapeutom koji je stalno aktivno uključen, verbalno i neverbalno i to jasno pokazuje klijentu, što ubrzava i olakšava proces.
Ne idu "samo ludaci" kod psihoterapeuta
Zašto mentalno zdravlje i dalje nosi stigmu, čak i među obrazovanim ljudima? Šta možemo da uradimo da terapija postane normalan deo brige o sebi?
- Mislim da je glavni deo stigme uvek neznanje. To što je neko obrazovan, ne znači da ima dovoljne i tačne informacije o mentalom zdravlju i mentalnim poremećajima. Većina ljudi zapravo ima potpuno pogrešna uverenja, pa tako na primer, najčešći problem sa kojim se ljudi javljaju jesu napadi panike i većina njih misli da je to "direktan autoput u ludilo". Iako su napadi panike najčešće najlakši za lečenje i u najvećem broju slučajeva nemaju ama baš nikakve nikakve veze sa psihotičnim poremećajima, tj. onim što se u narodu zove "ludilo".
Jedan od mojih učitelja, velikan TA, dr Ričard Erskin, ima običaj da kaže da je "psihoterapija previše dobra da bismo je čuvali samo za ljude sa mentalnim poremećajima" – jer čak i kada je u pitanju životni problem, a ne mentalni poremečaj, psihoterapija ima veliki transformativni potencijal.
I zato treba joj pristupiti kao bilo kom drugom obliku pomoći i objasniti da je to terapija razgovorom koja pomaže da se stvari dobro razumeju da bi mogle da se promene. I da ne idu "samo ludaci" kod psihoterapeuta (ovo je na žalost nešto što često čujemo i to baš u ovakvom obliku).
Najčešče kod psihoterapeuta dolaze oni ljudi koji shvataju da im je promena potrebna, žele je i spremni su da se suoče sa svime što nađu na tom putu da bi bolje živeli. Što je daleko od definicije bilo kakvog "ludila".
Nekim ljudima će od pomoći biti i savetovanje ili koučing. A razlika između ova tri je što psihoterapeut ima veštine koje su portrebne za savetovanje i koučing i može ugovoriti takve ciljeve sa klijentom, dok kouč i savetnik nemaju sve veštine koje ima psihoterapeut da prepoznaju i leče mentalni poremećaj ukoliko on postoji.
Odustati od nade u prošlost
Kako izgleda trenutak kada kod pacijenta "klikne" – kada shvati da može da živi drugačije? Da li je to mala promena ili velika prekretnica?
- Jedan od ključnih momenata u terapiji je, kako kaže Nathaniel Branden, kada klijent shvati da niko neće doći, parafraziram: da ga spase, da učini njegov život boljim, da reši njegove probleme... to je nešto što mora da učini sam.
A uz to dolazi i izjava koja se pripisuje mnogim autorima da takođe na tom putu moramo i "odustati od nade u bolju prošlost".
To ne znači "šta je bilo, bilo je, idemo dalje", a ne znači ni da će nas jedino oproštaj osloboditi horora prošlosti ukoliko su se dogodili, jer neki ljudi, jednostavno, ne zaslužuju oproštaj za užase koje su uradili. Ali znači da treba "priznati ono što jeste" (naslov knjige Berta Helingera) i da sve loše što nam se dogodilo zahteva reprocesiranje i integrisanje – tj. da ne može da nastavi da bude osnova onoga kako i zašto uništavamo svoj (ili i tuđe) živote.
Najčešće promena nastupa postepeno, polako, malim koracima i gotovo neprimetno. Ponekada, veoma veoma retko se dešavaju i dramatične i brze promene, ali budući da svaka promena zahteva promenu funkcionisanja i mozga i celog tela, obično je potrebno neko vreme da se "prestrojimo" sa starog na nov način funkcionisanja, a to vreme najčešće zavisi od težine problema sa kojim se suočavamo.
Takođe, jedna od činjenica sa kojom se u početku klijenti često suočavaju jeste da psihoterapijom ne mogu da promene druge osobe, već samo sebe. Mada, često, kada klijent napravi suštinske promene, osobe u njenoj okolini počnu da se drugačije ponašaju, jer su na to primorane. Na primer, ako klijent nije umeo da postavi granice, pa sada to počne da radi, najčešće ljudima u njegovoj okolini se to neće svideti, ali će morati da uvedu neke promene u odnosu na to.
Često to dovodi do poboljšanja odnosa sa važnim osobama, ali nekada dovodi i do njihove suštinske promene, pa i prekida.
Mindfulness, self-care, šetnje, meditacija – sve je postalo deo kulture. Mogu li ove prakse zaista da pomognu, ili samo ublažavaju simptome dok je pravi problem dublji?
- Odgovoreno gore, mislim, ali svakako mogu da pomognu. Nekada su dovoljne za promenu, a nekada su samo početni koraci ka njoj. Često je potrebno da prvo sklonimo preplavljujuće simptome da bismo mogli da se bavimo dubljim psihoterapijskim radom, jer u stanju preplavljenosti osoba ima doživljaj da ne može jasno da misli i efikasno dela, pa iako to nije tačno, to što osoba ima takav utisak je dovoljno da sebe onemogući baš u skladu sa tim uverenjima da jasno misli i efikasno dela.
Tri mala, velika koraka
Kada neko ima osećaj da živi "na autopilotu" – da je zaglavljen, prazan ili umoran – odakle biste mu preporučili da počne? Koji su tri mala, realna koraka koja svako može da pokuša?
- Prvo i osnovno je priznati sebi da se osećamo neprijatno, pa čak i loše.
Drugo je da sednemo, razmislimo i posmatramo sebe i oko sebe i da odgovorimo na pitanje: koji je moj doprinos tome, a koliko doprinose drugi ljudi ili situacija (mada ukoliko nismo naučili da budemo instrospektivni i ne poznajemo dovoljno sebe, najčešće će taj zaključak biti pogrešan, bilo da krivimo sebe ili druge)?
Treće je razmisliti o tome da li, šta i koliko mogu sam da uradim povodom tog problema, pa to i uraditi, a ako vidimo da "ne ide", potrebno je potražiti pomoć. Najčešće su to prvo ljudi sa kojima smo bliski, ali ako je problem veliki ili zajednički i nama i bliskim osobama, vreme je da potražimo stručnu pomoć.
Šta ste Vi lično naučili od svojih pacijenata tokom svih ovih godina rada? Ima li neka lekcija koju stalno "nosite" sa sobom?
- Naučila sam da je "Moć u pacijentu" (Naslov knjige Mary i Roberta Gouldinga). I da niti je potrebno, niti možemo, a niti, čak i kada bismo mogli, imamo pravo da kažemo ljudima kako da žive svoj život, pa čak ni kada oni to traže od nas.
Mnogo je bolje da se poslužimo majeutikom – Sokratovim principom da svaka osoba zna, samo joj treba pomoći da to znanje "porodi" i da joj postane dostupno.
Naravno, ovo se odnosi na sve klijente koji su u stanju da racionalno misle i imaju uvid u svoje postupke i njihove posledice i moć da upravljaju njima, a to je većina klijenata koja dolazi radi psihoterapije.
Kako vi lično definišete "dobar život", vaš lični Life Code.
- Dobar život je onaj koji smo svojim rukama izgradili za sebe na stabilnim osnovama, usput stičući, znanja, veštine i na argumentima i rezultatima zasnovano samopouzdanje i samopoštovanje. Život u kome vredno radimo i ako je ikako moguće ono što volimo. U kome volimo druge onako kako volimo sebe (ako to nismo dobili u svojoj primarnoj porodici i to je moguće promeniti), bez dvostrukih standarda i kriterijuma. Pristupajući stvarima smireno i bez nepotrebne drame. Shvatajuči da će proći – i ono najbolje i ono najgore i da ćemo živeti doživotno, kako kaže refren jedne pesme. I da je život kratka premijera bez reprize i "karta u jednom smeru" i da stoga nemamo vremena da ga trošimo na ljude i stvari koje ne volimo ili koji/e nam čine loše.
