Kažu da se pravi prijatelji broje na prste jedne ruke. U mladosti to zvuči kao poetska fraza. Međutim, u starijim godinama, više kao precizna statistika.
Prijateljstvo je jedna od onih stvari o kojima ne razmišljamo dok traje, a onda nas, kada krug ljudi oko nas počne da se sužava, pogodi istina: prijatelji nisu samo društvo, oni su dokaz da smo bili, i da još uvek jesmo, živi, zanimljivi, potrebni nekome.
Rebeka Okrent, autorka koja je u poznim godinama hrabro pogledala u ogledalo života, napisala je tekst koji nas je inspirisao da se zapitamo: zašto su prijatelji toliko važni, naročito onda kada nam svet postaje manji, a sećanja duža od planova?
Prijatelji kao ogledalo sopstvene priče
U mladosti prijatelji su saputnici u istraživanju. U zrelim godinama - oni su svedoci. Oni pamte sve verzije nas: onu devojku koja je mislila da zna sve, muškarca koji je jurio karijeru, roditelja koji je zaboravljao sebe... i sada ovo, pomirenije, zrelije biće koje sve ređe trči, a sve češće zastaje da čuje druge.
Stari prijatelji čuvaju kontinuitet. Oni znaju kako smo postali to što jesmo, a da ne moraju ništa da pitaju. Njihovo prisustvo je kao miris starog kaputa - topli, blago izbledeli dokaz da vreme prolazi, ali da su tragovi ostali.
Zato prijateljstva u kasnijim godinama nisu sentimentalna. Ona su prosto - neophodna. U medicini se čak nazivaju "terapeutskim faktorom", ali to je suviše suvo. Pravi prijatelj ne leči lekovima, već pogledom koji nas vraća sebi.
Digitalna iluzija povezanosti
Živimo u paradoksalnom vremenu: nikada nismo imali više načina da budemo u kontaktu, a nikada se više nismo osećali sami.
I dok algoritmi nude "prijatelje koje možda poznajete", ono što zaista nedostaje su razgovori koji traju satima i počinju bez posebnog povoda.
Pandemija nas je podsetila na tu istinu brutalno jasno. Koliko nam znači da se neko javi, makar na ekranu. I koliko se srce razveseli kada taj ekran ponovo postane stvaran sto, kafa i smeh koji se ne može "mjutovati".
Jer, pravo prijateljstvo nije digitalna notifikacija. To je kontinuitet. To je neko ko zna da ti treba pet minuta tišine, a ne poruka sa smajlićem.
Generacijski miks
Zanimljivo je da najbolja prijateljstva ne moraju nužno da budu među vršnjacima. Naprotiv. Ponekad su nam najpotrebniji upravo oni koji su u različitim fazama života - stariji, da nam pokažu kako se mirno živi sa stvarima koje ne možemo da promenimo; ili mlađi - da nas podsete kako se živi bez straha od greške.
Zamislite zgradu u kojoj se mešaju generacije: deca u vrtiću u prizemlju, mladi parovi na srednjem spratu, stariji na poslednjem. Zvuk dečjeg smeha koji dopire kroz prozor je najbolji antidepresiv.
Možda je to utopija, ali sigurno zdravija od sveta u kojem se starost izoluje u tihe, bež hodnike i gde se ljudski glas zamenjuje medicinskim bipom.
Prijateljstvo je najjeftiniji, a najdelotvorniji oblik terapije. I jedini koji ne zahteva refundaciju.
Kada redovi počnu da se proređuju
S vremenom, broj ljudi koji su nas "znali odavno" neizbežno se smanjuje. Neki odlaze fizički, neki se povuku u svoje porodice, bolesti, u tišinu.
Onda dolazi trenutak kada shvatimo: prijateljstvo nije nešto što se dešava. Naprotiv. To je nešto što se neguje. Kao bašta. Ako je ne zalivaš, korov tiho preuzme.
U starijim godinama prijateljstvo nije spontanost, već odluka. Odluka da pozoveš, da slušaš, da se pojaviš.
A ponekad i da ćutiš.
Zreli razgovori i lagane istine
U jednom eksperimentu koji su sprovele psihološkinje sa Univerziteta u Mičigenu, pokazalo se da razgovor s bliskim prijateljem u starijim godinama ima snažniji antistres efekat od meditacije. Tokom samo petnaest minuta opuštenog razgovora, merljivo se smanjuje krvni pritisak i nivo kortizola.
Dakle, nije važno da li se vidite svaki dan. Važno je da postoji neko ko zna kada da pita, a kada da ne pita. Neko s kim možete da pređete sa “koji lek piješ” na “koju knjigu da čitam” u istom dahu.
Pravi prijatelj nije samo rame za plakanje. On je i suflerski glas koji ti šapuće: "Još si živ, još vrediš, furaj dalje".
Dar koji ne zastareva
Možda s godinama gubimo mnoge stvari - brzinu, pamćenje, energiju - ali ako imamo makar jednog prijatelja koji nas razume bez reči, nismo izgubili suštinu.
Onaj ko te voli i u tvojoj tišini, to je neko ko je pročitao tvoju knjigu do kraja a ipak je još drži na noćnom stočiću.
U vremenu u kojem se sve meri brojevima i lajkovima, pravo prijateljstvo ostaje starinska umetnost. Drevna mudrost koja kaže da su ljudi lek jedni drugima.
I dok Rebeka Okrent, u svojim osamdesetim, piše o prijateljstvima koja su je nosila kroz decenije, mi, malo mlađi, učimo da taj lek ne tražimo u aplikacijama, već u ljudima. U iskrenim razgovorima, u pažnji, u malim ritualima koji znače - "tu sam".
Jer, na kraju, to je odgovor na pitanje čemu služe prijatelji: Da nas podsete ko smo bili, da nas podstaknu da još budemo i da nas, kad zatreba, nežno poguraju napred.
