Sigurno ste kao klinci bar jednom prislonili školjku uz uvo i čuli – more. Talasi, vetar, šum… a zapravo nigde ni kapi vode oko vas.
Pa šta je onda ono što čujemo?
Istina je da u školjci nema okeana. Ono što zapravo dopire do naših ušiju jeste običan šum – ambijentalni zvuci koji nas stalno okružuju: vazduh koji prolazi, krv koja struji kroz glavu, možda čak i razgovor iz druge sobe. Sve to obično zanemarujemo jer je pretiho, ali školjka ima jedan trik – ona sve te zvuke pojača.
Kako? Zato što je školjka prirodni rezonator. Njena unutrašnjost, puna tvrdih i zakrivljenih površina, odbija i oblikuje zvukove na isti način na koji biste mogli da oblikujete tonove ako napravite "o" usnama i lagano lupnete prstom po grlu ili obrazu. Svaka veličina i oblik školjke proizvode drugačiji "ton", pa tako i svaka školjka ima svoj poseban šum.
A to što sve one podsećaju na more – samo je slučajnost. Istu foru možete da probate i sa praznom čašom ili čak sa dlanom prislonjenim uz uvo. Zvuk će biti gotovo identičan.
Dakle, sledeći put kad uzmete školjku u ruke i prislonite je uz uvo – ne čujete more, već svoj svet oko sebe. More je samo romantična iluzija.
