Postoje putevi koji vas odvedu od tačke A do tačke B. I postoji Route 66 - put koji nikada nije bio samo običan put, već - ideja.
Ove godine obeležava se sto godina od njegovog zvaničnog uspostavljanja 1926. godine, i to je više nego dovoljan razlog da se još jednom podsetimo kako je jedna linija na mapi postala deo kolektivne svesti.
Dug oko 3.940 kilometara, Route 66 počinje u Čikagu, prolazi kroz osam američkih saveznih država — Ilinois, Misuri, Kanzas, Oklahomu, Teksas, Novi Meksiko, Arizonu i Kaliforniju — i završava se na obali Pacifika, kod Santa Monike. To nije samo geografska ruta, već svojevrsni presek Amerike: industrijski gradovi, beskrajne ravnice, pustinje, mali gradovi u kojima vreme ne žuri i velika urbana čvorišta.
Zanimljivo je da Route 66 danas, makar zvanično, ne postoji. Ukidanje je ozvaničeno 1985. godine, kada je američki sistem međudržavnih autoputeva preuzeo njegovu funkciju. Ipak, njegova popularnost od tada nije opala, već je, paradoksalno, porasla. Delovi su sačuvani kao "istorijska ruta", a mnogi segmenti i dalje su prohodni i jasno obeleženi. Upravo ta kombinacija nestanka i opstanka čini je još privlačnijom.
Put koji je nosio ljude i njihove priče
Route 66 nije, naravno, nastao kao turistička atrakcija. Naprotiv, bila je to nužnost. Tridesetih godina prošlog veka, tokom Velike depresije i perioda poznatog kao Dust Bowl, hiljade porodica koristile su ka kao pravac ka Zapadu, tražeći posao i novu šansu za život. O tome je pisao i Džon Stajnbek, koji ga je u romanu "Plodovi gneva" nazvao "Majkom svih puteva".
Tokom Drugog svetskog rata, ruta je imao je i stratešku ulogu, služio je za transport vojske i opreme. Nakon rata, sa ekonomskim oporavkom, dobio je novo značenje: postao je simbol slobode, mobilnosti i američkog sna. Automobil više nije bio luksuz, već osnovno sredstvo kretanja, a Route 66 put na kojem se ta nova sloboda najjasnije videla.
Pedestih i šezdesetih godina uz put niču moteli, benzinske pumpe, restorani i barovi. Neon postaje zaštitni znak, ne samo kao reklama, već kao signal da ste negde stigli, pa makar i usred ničega. Taj svet nije nestao: mnogi od tih objekata i danas rade, upravo zahvaljujući ljudima koji žele da osete kako je to nekada izgledalo.
Kultura, film i jedan dugi refleks nostalgije
Route 66 je vremenom izašao iz okvira infrastrukture i ušao u kulturu. Pojavljivao se u muzici, na filmu i u književnosti, a jedan od ključnih trenutaka bio je film "Easy Rider", koji je dodatno učvrstio ideju puta kao prostora lične slobode i pobune.
Pesma "(Get Your Kicks on) Route 66"“, koju je napisao Bobi Trop, dodatno je popularizovala rutu i pretvorila je u svojevrsni simbol putovanja bez unapred zacrtanog cilja. To je možda i njen najvažniji aspekt - ne samo da vas vodi negde, već vas tera da usput zastanete.
Sto godina kasnije...
Stogodišnjica donosi novi talas interesovanja. U svih osam država kroz koje prolazi organizuju se festivali, reliji oldtajmera, koncerti i tematski događaji. Lokalne zajednice, koje su decenijama živele uz ovaj put, sada ga ponovo stavljaju u prvi plan.
I tu dolazimo do jedne pomalo neočekivane činjenice: Route 66 danas nije važan zbog toga što je najbrži ili najefikasniji. Naprotiv, postoje mnogo bolji putevi ako želite da stignete brzo s kraja na kraj Amerike. Ali ako želite da razumete prostor kroz koji prolazite, da osetite razliku između mesta, da stanete bez posebnog razloga, onda je ovo i dalje najbolji izbor.
Možda je Route 66 zato i opstao. Ne zato što je bio savršen put, već zato što je bio dovoljan i otvoren za sve.
A to je, kad se sve sabere, prilično dobra definicija puta koji traje duže od jednog veka.
