Treća samostalna izložba slika i crteža Jelene Rakočević, pod nazivom Fragments of Identity, otvorena je u hotelu Courtyard u Beogradu.
Izložba će trajati dve nedelje, a tekst i poziv na ovu izložbu nbapisao je Luka Vukićević, istoričar umetnosti.
Slikarski prosede Jelene Rakočević objedinjuju tri glavne struje (po Džensonu sveto trojstvo moderne umetnosti) – ekspresija, apstrakcija i fantazija. Ekspresija kao način koji stavlja težište na emocionalni stav prema sebi i svetu, imanentan je i prirođen umetnici od perioda njenog umetničkog stasavanja do prvih dveju samostalnih izložbi prošle godine. Međutim, njeno stvaralaštvo u recentnom periodu, a čije je ishodište samostalna izložba Fragments of identity, treća po redu pred beogradskom publikom, stavlja pre svega akcenat na apstrakciju kao na formalnu strukturu umetničkog dela, kao i na fantaziju kao carstvo uobrazilje. Konsekvence tako izabrane i ustrojene postavke su uočljiv kvantitativni i kvalitativni pomak ka sferi apstrakcije, kojeg prati narastajuća dimenzija imaginacije što sveukupno lansira umetnicu u orbitu nadrealizma kao trenutnog prebivališta.
Pojačana okrenutost prema apstrakciji na aktuelnoj postavci, stilski smešta umetnicu uz opus Andrea Masona, slikara apstraktnog ili organskog nadrealizma a ne naturalističkog nadrealizma, kakav je Salvador Dali. Duhovna konotacija umetničine izložbe da apstraktnim formama na platnu treba forsirati dominaciju iracionalnog nad racionalnim u umetnosti, ponovo je svrstava uz Andrea Masona.
Sam naziv izložbe (u prevodu "Fragmenti identiteta", a NOMEN EST OMEN), ukazuje da umetnica potvrđuje i afirmiše vlastiti identitet, lični i umetnički, gradeći ga od fragmenata života, obeleženog stvaralaštvom. Fragmenti bivaju materijalizovani i ovaploćeni u apstraktne oblike pikturalnim postupkom autorke, koja se služi intenzivnim i izdašnim ahromatskim koloritom (belo-sivo-crnim) i pratećim, hromatskim (sve boje sunčevog spektra). Tečne, fluidne i obojene linije svoju funkciju zadobijaju u definisanju bojenih površina.
Apstraktne forme, ostvarene bojom, linijom i oblikom preovlađuju na platnu, dok su realistički momenti retki i dati implicitno. Eksplicitno predstavljeni oblici apstrakcije se likovnom intervencijom preobražavaju u apstraktne figure, a one se dalje ontološkim preokretom transformišu u živa bića. Oživljene figure se mimoilaze, susreću i sukobljavaju, započinjući vlastitu egzistenciju u veselju, svađi, razmišljanju, odmaranju, čak i u bahanalisanju i snu. Nadvladavši iskonsko u čoveku, poprima ju raspon različitih ljudskih osećanja i delanja, što ih locira u naučnu fantastiku. Koegzistencija nefiguralnog koje postaje figuralno i zauzima njegovo polje, i figuralnog koje je diskreditovano i u nestajanju, postaje očigledna.
Jelena Rakočević svojim kreativnim činom ne odaje počast čovekovoj alijenaciji i njegovoj recesiji u egzistencijalnom smislu. Našu civilizaciju, koju nagriza sve veća dehumanizacija, autorka sagledava kroz prizmu umetnosti. Zaobilazeći veličanje sveprisutne inverzije na liniji ljudsko-mašinsko, nehotičnim činom subverzije, umetnica daje lucidan i ciničan komentar aktuelnog trenutka čovečanstva. Aktuelna izložba daje odraz planetarnih dešavanja, ali i upozorenje da humano i primordijalno treba uvek da drži prevagu nad konstruisanim i visokotehnološkim.
