Ne znam kada sam prvi put počeo da razmišljam o tankoj crnoj liniji. Zapravo, možda ipak znam.
Bio sam (relativno) klinac kada sam prvi put čuo Džonija Štulića kako peva "Tanku crnu liniju". Iskreno, tada nisam baš najbolje razumeo o čemu peva (Pravi razlog samurajskih filmova..). Više sam osećao nego što sam razumeo. Ali ostala je negde u glavi ta slika. Ta ideja da između dve strane postoji neka granica koja nije ni zid, ni ograda, ni provalija. Samo linija. Tanka. Crna. Dovoljno mala da je ne primetiš, a dovoljno važna da ti promeni život kada je pređeš.
Godinama kasnije, kao novinar, počeo sam da obilazim mesta o kojima ljudi pričaju tiše nego inače. Sela u kojima se i danas prepričava neka stara tragedija. Manastire za koje se vezuju neobične priče. Kuće koje imaju svoje legende. Razgovarao sam sa ljudima koji su tvrdili da su videli stvari koje nisu umeli da objasne, ali i sa onima koji su bili potpuno sigurni da za sve postoji racionalno objašnjenje.
Vremenom sam shvatio da me zapravo ne zanimaju ni duhovi, ni čuda, ni misterije.
Zanimaju me ljudi.
Jer gotovo svako od nas u životu ima trenutak kada napravi samo jedan korak i tek mnogo kasnije shvati da se baš tada sve promenilo.
Nije to onako kako obično izgleda u filmovima. Nema dramatične muzike. Nema velikih odluka koje menjaju sudbinu za nekoliko sekundi. Najčešće je to nešto sasvim obično. Jedan razgovor. Jedan poziv. Jedno "da". Ili jedno "ne".
I onda jednog dana pogledaš iza sebe i shvatiš da više nisi tamo gde si ranije bio.
Zanimljivo je da ljudi uglavnom misle kako se najvažnije granice nalaze negde daleko. Na vrhovima planina, u zaboravljenim manastirima, u starim legendama i neobjašnjivim događajima. A zapravo ih prelazimo svakodnevno: između hrabrosti i straha, između poverenja i sumnje, između onoga što jesmo i onoga što bismo želeli da budemo. Ponekad čak i između dve verzije sebe.
Možda zato i volimo misterije. Nije to zato što očekujemo da ćemo pronaći konačan odgovor, već zato što nas podsećaju da svet nije sasvim predvidljivo mesto. Da i dalje postoje pitanja koja nemaju jednostavna objašnjenja. A možda nas još više privlači činjenica da neka od tih pitanja nosimo u sebi.
Kada pogledam unazad, najčudnije priče koje sam čuo nisu bile priče o duhovima, proročanstvima ili neobičnim pojavama. Bile su to priče o ljudima koji su jednog jutra ustali i odlučili da promene život. O onima koji su otišli, iako su im svi govorili da ostanu. O onima koji su ostali, iako su imali jak razlog da odu. O ljudima koji su poverovali svom osećaju kada za to nisu imali nijedan racionalan razlog.
Tek kasnije sam shvatio da se prava misterija možda nikada nije ni nalazila u starim manastirima, zaboravljenim putevima ili neobjašnjivim događajima.
Možda se oduvek nalazila u nama. U tom jednom koraku koji nas deli od nečeg novog. U toj granici koju ne vidimo dok je ne pređemo.
U toj tankoj crnoj liniji.
P.S. Možda je upravo iz tog razmišljanja nastala i moja nova knjiga "Tanka crna linija". Ne kao pokušaj da se objasne neke misterije, već kao podstrek da se istraži prostor između onoga što smatramo stvarnim i onoga što još uvek ne umemo sasvim da objasnimo. Jer ponekad je dovoljno samo malo pomeriti pogled da bismo shvatili koliko je ta granica zapravo tanka.
