Nik Kejv je legenda rokenrola. Ako ga ne znate po decenijama koje je proveo na čelu benda Nick Cave and the Bad Seeds, možda prepoznajete njegov duboki, zlokobni bariton iz uvodne pesme serije "Peaky Blinders".
Osim što je muzičar, Kejv je i romanopisac, scenarista i strastveni čitalac. Kada ga je voditelj emisije "Old School", Šajlo Bruks, pozvao da izabere omiljenu knjigu o kojoj će razgovarati, Kejv je odabrao italijansku dečju priču – jedno od najprodavanijih i najprevođenijih dela u istoriji književnosti.
Mračna bajka o drvenom dečaku
Roman Karla Kolodija "Avanture Pinokija" govori o drvenom lutku koji je isklesao siromašni stolar Đepeto.
(spojler!!!)
Pinokio je neposlušan, lenj, nestašan i sklon svim mogućim nevoljama - prepušta se iskušenjima i prevarama, ali se na kraju iskupi i postane - pravi dečak.
Za razliku od Diznijeve adaptacije, Kolodijev roman je mračan i grub, ispunjen siromaštvom, nasiljem i egzistencijalnom opasnošću.
Kejv je u toj priči pronašao utehu u sopstvenom mraku – nakon iznenadne smrti svog sina Artura 2015. godine.
U razgovoru sa Bruksom, Kejv je govorio o tome kako mu je ova priča pomogla da obradi tugu, ali i o tome kako prestup i neposlušnost oblikuju karakter, kako umetnost cveta u inatu prema konformizmu - i o još mnogo čemu.
Zašto Pinokio želi da postane pravi dečak?
Nik Kejv: Kao dete, lako sam se poistovećivao s Pinokijem. On je lenj, sklon lažima, ne voli da radi, nepopravljiv je - ali želi da bude dobar. Ima najbolje namere. To je pokretački komični motor ove prelepe knjige: on uvek želi da bude dobar, ali je marioneta svojih poriva. Uvek ga vuče neka opasna avantura. I ja sam se u tome prepoznavao.
Zašto želi da postane pravi dečak? Mislim da niko ne želi da mu neko drugi vuče konce. Svi želimo da imamo svoj život i svoju volju, da ne budemo lutke svojih nižih nagona.
To je ono što ovaj lik čini tako dirljivim. On je neformiran, baš kao što su i mladi ljudi neformirani, pa im je potrebna avantura da bi postali potpuna, stvarna bića.
Razlika između romana i Diznijevog filma
Šajlo Bruks: Kolodijev Pinokio je sasvim drugačiji od Diznijevog. U knjizi ima trenutaka gotovo surove hladnoće. U jednoj sceni, Đepeto, koji želi da obrazuje sina, prodaje svoj kaput da bi mu kupio bukvar - a Pinokio taj bukvar odmah proda da bi otišao u pozorište lutaka.
Nik Kejv: Obožavam Diznijevu verziju, i ona ima svojih mračnih tonova, ali ni približno kao Kolodijeva knjiga.
To nije bajkoviti svet avantura, nego svet koji pokušava da ubije Pinokija - da ga udavi, oderu, isprže, obare. Proguta ga morski pas, napadnu ga razbojnici, obese ga. To je knjiga neprekidnih opasnosti, a u svemu tome Pinokio ostaje nepopravljiv.
Bruks: I kroz te avanture on stiče neku vrstu životnog obrazovanja, zar ne?
Kejv: Da, upravo kroz svoju neposlušnost on postaje čovek. A to mnogo govori o vrlini - možda poslušnost sužava ličnost, a prestup je širi.
Bruks: Potpuno se slažem. Kod svojih studenata, pogotovo na elitnim univerzitetima, često primećujem da su im životi oblikovani od vrtića da bi došli upravo tu gde jesu. Uvek im kažem: "Trebaju vam oštri rubovi. Niste zanimljivi jer vam je sve bilo planirano". Ljudi koji su živeli život pun avantura, uvek imaju više supstance - više duše.
Otac i sin, i tuga
Kejv: U priči postoji podzemni sloj tuge, koji se ogleda u Pinokijevoj čežnji za ocem.
Đepeto luta svetom tražeći sina. Ne može da ga pronađe ni u Evropi, pa prelazi okean da ga potraži u Novom svetu.
Na kraju ga nalazi - u utrobi zveri, gde Đepeto već dve godine živi zatočen. Ta zver, taj morski pas, za mene predstavlja Satanu ili pakao.
Na ličnom nivou, ideja o ocu koji traži sina, i o izgubljenom sinu koji na kraju spasava oca, duboko me je pogodila.
Mnogo sam čitao tu knjigu nakon smrti svog sina. Pomisao da odsutno dete može da izleči oca koji sedi sam u utrobi čudovišta – to me potpuno razorilo.
To je obrnuti svet: dete se vraća da odgaji roditelja.
Napomena:
Kejv, govoreći u intervjuu, prepliće doslovnu fabulu i ličnu metaforu: on kaže da "Đepeto hoda svetom tražeći sina", a zatim da ga "nalazi u utrobi zveri".
To nije doslovno tačno prema knjizi, jer u romanu sin (Pinokio) traži oca, ali Kejv namerno obrće perspektivu. Za njega je ključna simbolika: otac koji traga za izgubljenim detetom (kao što je on izgubio svog sina Artura), i dete koje, iako odsutno, na kraju spašava oca (kao što se Kejv oseća da ga sećanje na sina izvlači iz tame).
Zato on govori o "Đepetu koji luta svetom", jer mu ta slika služi kao poetska projekcija sopstvene tuge.
Bruks: Da li je to radost, ona koju Đepeto oseti kada vidi osmeh svoga sina, ono što ga spasava?
Kejv: Teško je o tome govoriti. Mislim da je Đepeto u mraku zbog odsustva deteta, a to dete pronalazi način da se vrati i postane očev zaštitnik. I to mi je sasvim poznato – da i odsustvo može da ima sopstveno spasavajuće prisustvo.
Dosada i stvaranje
Bruks: Šta ova knjiga govori o kreativnosti? Ti si stvarao mnogo – odakle to dolazi?
Kejv: Svaki umetnik ima svoj put. Kod mene je stvar u disciplini - sednem svakog dana, pripremljen da ideja dođe. A kad dođe, ostalo prepuštam bogovima.
Vežbaš zanat da bi bio spreman za trenutak nadahnuća.
Ali sama epifanija, taj trenutak bljeska - to je misterija i lepota stvaralačkog duha.
Ono što sam shvatio jeste da epifanija stoji tik uz dosadu. Dosada je neophodna za umetnost. Moraš biti budan i prazan da bi ideje imale gde da slete. Da znam odakle dolaze, posećivao bih to mesto češće.
Pesme kao deca
Bruks: Da li osećaš vezu sa svojim delima kao Đepeto sa Pinokijem, kao otac prema stvorenom biću? Pomislio sam na Meri Šeli i "Frankenštajna". Naučnik stvara čudovište i zatim čitav roman postaje priča o njihovom složenom odnosu.
Ti si izbacio u svet stotine pesama koje su počele da žive same od sebe – ljudi im pridaju značenja koja nisi imao na umu dok si ih pisao. Da li ti je taj odnos sličan Đepetovom?
Kejv: Sa dobrim pesmama - da, postoji stalni odnos. One koje prežive imaju sopstveni život. Svaki put kad ih otpevam, razgovaram s njima ponovo.
Često me pitaju: "Zašto baš te pesme stalno pevaš?" Zato što imaju sposobnost da se menjaju i da mi otkrivaju nove slojeve značenja svaki put.
Kroz godine, one mi stalno govore nešto novo. Kad prestanu – sklonim ih. To nije racionalno razumevanje, već neka vrsta svetlucanja duše.
Nadaš se da pesma nešto znači, ali značenje dolazi tek posle čina stvaranja. Ako je dobra, ona ga otkriva iznova, godinama kasnije.
Tako je i "Pinokio" uradio za mene.
