Postoji taj jedan dan kada na ulicama našeg grada viđamo nikada više kavaljera koji svojim damama nose bukete cveća, sinovi majkama lepo upakovane crvene ruže, praznik koji neke žene priznaju i vole, a neke sa blagom indignacijom kažu - svaki dan je moj dan!
Elem, šta god mislili o 8. martu, složićete se da je ta atmosfera opšte razdraganosti, zahvalnost za sve žrtve koje čine posvećene supruge i majke, poštovanje truda i zalaganja učiteljica i starešina u školama, ipak jedna lepa tradicija koja ne škodi.
Međutim, 8. mart je pre svega, prilika da se prisetimo svih onih dama, koje su svojom ličnom žrtvom doprinele da se žene izbore za svoja prava, a jedno od njih je i pravo na obrazovanje.
Ženski deo svetske populacije uvek će sa pijetetom sećati Klare Cetkin i njene prijateljice Roze Luksemburg, simbola borbe za prava žena, potom pokreta sufražetkinja koji su činile Selina Kuper, Emelin Pankherst, Tereza Bilington... posvećenih u borbi za prava žena na prelazu između devetnaestog i dvadesetog veka. Autoru ovog teksta ipak će biti zanimljivije podsećanje na naše heroine, zahvaljujući čijoj borbi današnja žena ima ista prava kao i muškarac, od kojih je jedno od najznačajnijih - pravo na jednako obrazovanje.
Vratimo se negde na polovinu devetnaestog veka, kada je uz podršku kneza Mihaila, a na inicijativu Ljubomira Nenadovića, a posebno ministra Koste Cukića, donet Zakon o osnivanju Više ženske škole u Beogradu, i to 1863. godine. Ako poredimo hronologiju borbe za prava žena u svetu, zaključićemo da je i u tadašnjem srpskom društvu bilo onih koji su bili zagledani u budućnost, ljudi širih pogleda i reformatorskog duha. U ovoj školi, mlade žene su sticale opšte obrazovanje, a neke od njih su kasnije svoja znanja kao učiteljice prenosile devojčicama u ženskim osnovnim školama.
Viša ženska škola počinje sa radom 1863. godine, a na poziv Ljubomira Nenadovića, tadašnjeg načelnika Ministarstva prosvete, na njeno čelo kao upravnica i nastavnica staje Katarina Đorđević, kasnije Milovuk (Novi Sad, 1844 - Beograd, 1913.), jedna od najobrazovanijih Srpkinja tog vremena, nažalost danas uglavnom zaboravljena. Katarina je gimnaziju završila u Rusiji, a zatim na Univerzitetu u Odesi stekla diplomu nastavnice. Njene učenice bile su velikanke dr Draga Ljočić, Milka Grgurova, Nadežda Petrović, Maga Magazinović...
Danas se o ovoj posvećenoj ženi veoma malo zna, ali važno je pomenuti njeno pregalaštvo u osnivanju Beogradskog ženskog društva 1875. (čiji je pokrovitelj bila kraljica Natalija), potom Kola srpskih sestara 1903. (uz Nadeždu Petrović, Savku Subotić i Delfu Ivanić). Katarina Milovuk predsedavala je Ženskim društvom od 1889. do 1891. i bila urednica prvog ženskog časopisa "Domaćica", koji je imao uticaj u javnosti.
Prema nekim izvorima, Škola je započela sa radom na adresi na Zelenom vencu, da bi se 1865. uselila u novu zgradu na uglu ulica Narodnog fronta i Kosovke devojke. Od predmeta su se izučavali hrišćanska nauka, srpski jezik s literaturom, opšta i srpska istorija i zemljopis, jestastvene (prirodne) nauke, računica, pedagogija s metodikom i dijetetikom, krasnopis, ženski rad, igranje i veština spremanja jela, a od 1867. i crtanje. Vrlo brzo, dobila je popularan naziv "Inštitut". Zgrada Više ženske škole srušena je 1931. godine.
"Spremaju li naše škole žensko dete za buduću srpsku domaćicu ili mu pune glavu nekim slobodama, emancipacijom itd. koja ne ume u kući ništa da radi a ume o svačemu da priča"...
Politika, 5. septembar 1905.
Kako je ovaj tekst posvećen važnim datumima koji se vezuju za prava žena, sa posebnim osvrtom na pravo žene na obrazovanje, vredno je spomenuti još jedan važan jubilej, a to je 120 godina od osnivanja Prve ženske realne gimnazije. Naime, ova škola osnovana je uz Višu žensku školu 1905. godine, od koje se odvojila 1909. godine, noseći ime Državna prva ženska gimnazija.
Lako je pretpostaviti da je osnivanju jedne ovakve škole prethodilo protivljenje javnosti. Postavljalo se pitanje da li će pravo na ravnopravnost u obrazovanju možda uticati na to da mlade žene zapostave poslove majki i domaćica i stanu rame uz rame sa jačim polom. Do osnivanja Državne ženske gimnazije obrazovanje devojaka u njima bilo je stvar izutetka, jer upis devojaka u gimnazije nije bio regulisan zakonom.
Zanimljiv je osvrt jednog novinara lista "Politika" koji u tekstu povodom osnivanja Državne prve ženske gimnazije, 5. septembra 1905. godine pita: "Spremaju li naše škole žensko dete za buduću srpsku domaćicu ili mu pune glavu nekim slobodama, emancipacijom itd. koja ne ume u kući ništa da radi a ume o svačemu da priča... Država će produkovati veliki broj ženskinja koje nisu za domaćicu, za kuću, koje će možda po primeru zapadnih drugarica sa ošišanim kosama i kratkim suknjama trčati na zborove". Identitet novinara koji se potpisao slovom "L" nije poznat.
U takvoj atmosferi u društvu, koje se žestoko borilo da razume potrebu mlade žene za ravnopravnim obrazovanjem, nastaje Državna prva ženska gimnazija, koja nastavlja da postoji pod imenom Prva ženska realna gimnazija. Zvanični datum osnivanja Škole je 29. jun 1905. Škola je radila na nekoliko adresa, u početku u ulici Kraljice Natalije, da bi se 1938. uselila u svoju školsku zgradu u tadašnjoj Bitoljskoj ulici, kasnije Georgi Dimitrovoj, a danas, ulici Ilije Garašanina. Naslednica Prve ženske realne gimnazije je Peta beogradska gimnazija koja je smeštena u zgradi Prve ženske realne gimnazije, u broju 24. Kamen temeljac ovog objekta postavio je 1936. godine tadašnji ministar prosvete Kraljevine Jugoslavije, Dobrivoje Stošović. Zgrada je osvećena 8. maja 1938. godine i nakon toga i useljena. Arhitektonski gledano, svojim ravnim linijama i jednostavnošću, ona predstavlja jedinstveni primer moderne.
Prve devojke maturirale su školske 1908/9. a gimnazijom je upravljao direktor Sreten Pašić. Na fotografiji koja se nalazi u holu Pete beogradske gimnazije nalaze se prve maturatkinje Prve ženske realne gimnazije zajedno sa svojim profesorima. Među brojnim licima prepoznajemo Krunu Aćimović i Mariju Magu Magazinović.
Kruna Aćimović bila je jedna od prvih školovanih žena u Kraljevini Srbiji. Spletom okolnosti, završila je gimnaziju u Moskvi, kao pitomac ruske vlade, gde je učila strane jezike i sviranje na klaviru. Po položenoj maturi, vraća se u otadžbinu.
Nakon školovanja na Velikoj školi, udaje se za sudiju Živka Aćimovića, a 1891. godine "stupa u državnu službu i tako krči put ženskinju sa fakultetskom spremom". Među učenicama je imala nadimak "majka Kruna", zbog svoje ljudske dobrote. U Prvoj ženskoj gimnaziji radila je od njenog osnivanja 1905. pa sve do 1924. kada je penzionisana, predajući ruski jezik i baveći se prevođenjem. Za svoj doprinos obrazovanju odlikovana je Ordenima Svetog Save IV i V stepena.
Maga Magazinović (1882 - 1968.), bila je jedna od najzanimljivijih žena svoga doba i zaslužuje poseban članak o svom životu. Rođena je u Užicu, gde jedna ulica danas nosi njeno ime. Sa porodicom se seli za Beograd u kome od 1896. do 1898. pohađa Višu žensku školu. 1904. Maga Magazinović je diplomirala na Filozofskom fakultetu, a 1905. dobija službu u tek osnovanoj Prvoj ženskoj gimnaziji, u kojoj učenicima predaje filozofiju, nemački jezik ali i moderan ples, koji je, kažu, učila od čuvene Isidore Dankan. Maga je bila žena daleko ispred svog vremena, a pored nastavničkog poziva u gimnaziji, bila je i saradnik lista "Politika".
Među slavnim učenicama prvih generacija Prve ženske realne gimnazije svakako treba pomenuti Kseniju Atanasijević (1894 - 1981), rođenu u uglednoj beogradskoj porodici, na Dorćolu, gde kuću u kojoj je živela stidljivo krasi ploča sa njenim imenom. Ksenija Atanasijević bila je prva žena doktor nauka i prva žena docent u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. I njen, nažalost tragičan život, takođe zaslužuje poseban članak.
Priča o Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji svakako ne bi bila kompletna da se ne spomene jedna od naših najvećih pesnikinja, Desanka Maksimović, koja je predavala u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji i to u dva navrata. Nakon boravka u Dubrovniku u kome je radila u Učiteljskoj školi kao pomoćni nastavnik, 1925. godine vraća se u Beograd gde počinje da predaje u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji. Na početku Drugog svetskog rata odlazi u prevremenu penziju, jer je odbila da potpiše Apel srpskom narodu, dokument objavljen avgusta 1941. godine u listu "Novo vreme", čijim potpisivanjem je trebalo javno osuditi komunistički ustanak u okupiranoj Srbiji. 1944. godine, Desanka se vraća kao nastavnik u Prvu žensku realnu gimnaziju, u kojoj ostaje do svog penzionisanja 1953. godine. Jedna od njenih poznatih učenica, a kasnije i prijateljica, bila je pesnikinja Mira Alečković.
I danas, kada prolazite hodnicima Pete beogradske gimnazije, naslednice Prve ženske realne gimnazije, kao da čujete žamor devojaka koje su snevale velike snove i kojima je Prva ženska realna gimnazija otvorila vrata ka slobodi i emancipaciji.
Ovaj tekst je samo delić priče o snažnoj borbi i pobedi koje su neke naše pretkinje izvojevale i utrle put ka obrazovanju koje počiva na ravnopravnosti. Nije samo 8. mart prilika da ih se setimo. Ono što danas smatramo normalnim, krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka, bio je ishod mukotrpne borbe i osporavanja koje su ove žene trpele u društvu, samo zato što želele da steknu univerzitetske diplome.
I danas, kada prolazite hodnicima Pete beogradske gimnazije, naslednice Prve ženske realne gimnazije, kao da čujete žamor devojaka koje su snevale velike snove i kojima je Prva ženska realna gimnazija otvorila vrata ka slobodi i emancipaciji. Škola je kroz istoriju menjala svoje ime, ali važno je pomenuti da je 1953. godine, ona postala mešovita gimnazija, pod nazivom Peta beogradska gimnazija. Usled reforme srednjeg obrazovanja krajem sedamdesetih godina, škola je izgubila profil gimnazije i nosila naziv Obrazovno-vaspitna-organizacija "Dr Dušica Stefanović". Pod tim imenom radila je do 1991. godine, kada joj je vraćen profil gimnazije, ali i naziv Peta beogradska gimnazija.
Ova škola, dakle, 2025. godine slavi svoj važan jubilej - 120 godina postojanja. To nije samo jubilej jedne škole, već je i prilika da se i ustanove kulture, muzeji i galerije, rodna mesta... prisete svih onih velikanki koje su morale da prođu trnovit put i izbore se za ono što danas podrazumevamo, a to je ravnopravnost u obrazovanju ali i u drugim pravima čoveka. Stoga im slava i hvala!
