Svake godine reke Beograđana, Novosađana ali i svih drugih, slivaju se na padine ove, može se reći i bez preterivanja jednog lokalpatriote, najlepše balkanske visoravni.
Ne postoji više doba godine kada na Zlatiboru nećete sresti nekog "vikendaša" i turistu. Apartmani u brojnim novoizgrađenim zgradama pronašli su svoje vlasnike među imućnijim stanovnicima srpskih gradova, ali i ne samo njih.
S vremena na vreme prepoznaćete u žamoru i turski, što je neminovno, čak i za onog stanovnika Srbije koji se može pohvaliti sa nekoliko na preskok odgledanih epizoda neke turske serije.
Da li je ipak, Zlatibor, samo ono što većina turista najčešće vidi, prvodeći nedelju do dve na ovoj lepotici među visoravnima? Počinje li i završava li se priča o Zlatiboru šetnjama oko jezera, eventualno do spomenika (za ljubitelje rekreacije), "gušterisanjem" u nekom od lokala oko jezera i naravno, diskotekama?
Skriveni biseri
Za nas, koji smo iz ovih krajeva, Zlatibor je mnogo više od brojnih zgrada, sada već i solitera, koji mu već neko vreme uzimaju dušu, ali je uzeti neće, jer Zlatibor ne da svoju jedinstvenost, svoje skrivene bisere i vanvremenski šarm.
U nastavku ovog teksta koji pišem uživajući u svežem planinskom vazduhu, upoznaću vas sa Zlatiborom mog detinjstva i mladosti, koji još uvek prepoznajem. Ujedno, to će biti i neka vrsta Zlatibora za početnike...
Titova vila, jedinstveni je podsetnik na vreme u kome smo mi, pedest plus, bili rođeni, "maršala" i njegov hedonistički osećaj da pronađe idealnu lokaciju za svoj odmor i uživanje.
Titova vila - nije Titova
Vila je sagrađena 1937. godine, protivno pretpostavci da je građena za Tita. Sagradio ju je, tada u "srpskom Sibiru " (godinama je Zlatibor važio za zabit), advokat iz Beograda Aleksandar Pavlović, "u inat" supruzi, koja nije želela da provodi vreme u divljini. Ona je postala Titova nakon Drugog svetskog rata, budući da je stari ljubitelj svega lepog, u ovoj lepotici prepoznao mesto za odmor, te je u njoj boravio u nekoliko navrata, poslednji put 1974. godine, o čemu svedoče fotografije koje krase zidove poznatog zlatiborskog restorana "Titova vila".
Od prvobitnog objekta ostalo je mnogo. Sačuvana je arhitektura alpske planinske kuće, stepenište od punog drveta, kamin. Da ste u "maršalovoj" kući, shvatićete po fotografijama, izloženim knjigama, nekim suvenirima iz njegove epohe. Silazeći niz škripave stepenice, na trenutak ćete se vratiti u 1974. godinu, kada je Maršal Tito sa suprugom ručao u dvorištu, dok su se oko nogu lokalnih zvaničnika motale pudlice predsedničkog para, a oni prethodno veovatno noćima nisu spavali, strepeći da li će odgovoriti zadatku, jer, "maršal" je morao biti zadovoljan.
Titova vila danas, nalazi se u središtu popularnog apartmanskog kompleksa, pretvorena u restoran, koji morate staviti na spisak adresa koje treba obići, što zbog istorije, što zbog izvrsnih uštipaka sa mladim kajmakom.
Kiridžijska ulica
Silazeći niz Kiridžijsku ulicu, u kojoj se nalazi Titova vila, uočićete puteljke koji vas vode do u zelenilo ušuškanih privatnih vila. Jedna od njih, sa desne strane puta, i dalje važi za najlepšu, iako je sagrađena pre više decenija. Od svih ostalih razlikuje je specifičan šarm, neprevaziđena elegancija i ukrasi od kovanog gvožđa na prozorima, ofarbani u belo, koji vas više asociraju na Mediteran nego na Zlatibor.
Kao deca smo sa divljenjem gledali ili barem pokušavali da vidimo ko živi u toj prekrasnoj kući, sakrivenoj visokom drvenom ogradom. Reč je o vili porodici Bakočević, u kojoj kažu, operska diva Radmila Bakočević, rodom iz okoline Guče, nije tako često boravila.
Pri dnu Kiridžijske ulice, pre odvajanja za novosagrađenu i dugo iščekivanu osnovnu školu, nailazite na jedan šumovit deo. U vreme mladosti pisca ovog teksta, u ovom šumarku nalazilo se tek nekoliko vila, u to vreme izuzetno luksuznih, u vlasništvu profesora univerziteta i drugih beogradskih intelektualaca, vešto ušuškanih među drveće, u potpunom arhitektonskom skladu sa prirodnim okuženjem. Kroz ovaj šumarak vodila je prečica, između borova koji šume, gde su se sakriveni od pogleda, mladi zaljubljeni parovi zaklinjali na ljubav...
Sada, nažalost, privatnost prekrasnih vila, koje nas i dalje podsećaju na Zlatbor našeg detinjsva, narušavaju brojni apartmanski kompleksi. Doduše, zgrade koje su iznikle na ovom mestu, svojim stilom i lepotom, odaju počast ambijentu u kome se nalaze.
Crkva Preobraženja Gospodnjeg,
Silazeći niz ovu nekada utabanu stazu među stoletnim drvećem, sada pretvorenu u asvaltni put, stižete do zlatiborske crkve Preobraženja Gospodnjeg, objekta bez istorijskog značaja, ali divno uklopljenog u planinsko okruženje, sa najlepšim parohijskim domom koji možete zamisliti. Tradicionalno je paljenje Badnjaka za Božić u porti ove prelepe crkve.
Ako odlučite da obiđete ovu crkvu, što vam toplo preporučujem, predlažem da se spustite par desetina metara do Centra za kulturu Zlatibor, u kome se nalazi bioskopska sala i skoro uvek neka zanimljiva umetnička postavka. Trenutno su izloženi radovi najpoznatijeg slikara zlatiborskih pejzaža, Boža Kovačevića, čiji se slikarski atelje nalazi na Borovoj glavi. Prizore koje je gledao svaki dan kroz prozore svog ateljea ovekovečio je na svojim platnima, ali ne samo njih, već i prepoznatljivu fizionomiju zlatiborskog seljaka, oštog uma i pogleda.
Zlatni bor
Idemo dalje, jer je vreme za okrepljenje nakon fine šetnje, a gde drugo nego u restoranu "Zlatni bor" , u kome ćete pojesti nadaleko poznatu i najbolje spremljenu komplet lepinju ili "lepinju sa sve" kako je popularno zovu Ere.
Kada nekom neiskusnom u poznavanju ovog jela objasnite o čemu se radi i šta je sadržano u ovom specijalitetu, nailazite na začuđen pogled pa čak i negodovanje. Ali kako Englezi kažu "the proof of the pudding is in the tasting", te sve postaje jasno kada se lepinja proba, i kada dve hiljade kalorija minimum nestane u nekoliko minuta, naravno konzumiranih sa domaćim kiselim mlekom serviranim u zemljanoj posudici.
Kako je nastala komplet lepinja? Neki izvori kažu da je ovo jelo nastalo pre oko 60 godina u užičkim pekarama od sastojaka karakterističnih za ovaj, tada izrazito pasivni kraj, kajmaka, sira, jaja, somun lepinje i specijalnog dodatka - moče ili jagnjećeg pretopa. Bila je to hrana onih kojima je bila potrebna energija za fizički rad.
Zanimljivo je, a možda i nepoznato čitaocima, to što je komplet lepinja proglašena za najbolji doručak na svetu. Da li su mudre Ere u taj izbor uplele prste, ne zna se... ali se osnovano sumnja.
Dok uživate u specijalitetu ovog kraja gledate u ono što većina turista doživljava kao georafski epicentar Zlatibora, čuveno jezero. Godinama je ova vodena površina veštačkog porekla postojala bez nekog određenog smisla, da bi danas različitim svetlosnim efektima, naročito kada padne noć, bila pretvorena u turističku atrakciju.
Palisad
O ukusima, kažu, ne treba raspravljati. Neki bi u sadržajima na jezeru i oko njega prepoznali elemente kiča, ali kada vidite sav onaj razdragani podmaladak koji sa oduševljenjem gleda sav taj šareniš, pomislite da svako detinjstvo zaslužuje svoje uspomene...
Elem, dok stojite pored jezera, ponosno, izdignut i i dalje samouveren, posmatra vas simbol Zlatibora, hotel "Palisad", sagrađen 1965. godine kao najlepši u tadašnjoj SFRJ.
Mnogo je hotelskih kompleksa sagrađeno u poslednjoj deceniji, wellness i spa centara, ali "Palisad" je i dalje suveren među svima njima. Za pisca ovog teksta on je riznica uspomena na topli čaj, udobnost i mekoću fotelja, vatru koja pucketa dok napolju veje sneg, u jednom od najlepših hotelskih salona u objektima ovog tipa.
Ovaj prostor, znatno ulepšan nakon što je prešao u privatno vlasništvo, zadržao je tu svoju udobnost i jedinstvenu toplinu. "Palisad" priča priču o poznatim ljudima koji su u njemu odseli, ali vas upućujem na jedan poseban sadržaj koji on nudi. Naime, u salonu su izložena remek dela srpskog slikarstva, u kojima posetioci mogu da uživaju uz odličan kapućino, ceđeni sok od maline (čaša zdravlja), neki fini kolač, ili čak ljubazne recepcionare zamole da pogledaju platna u posebnoj prostorji u kojoj je izložen sam vrh umetničke kolekcije u vlasništvu porodice Mićić, kojoj pripada i sam "Palisad".
Avantura i rekreacija
Pošto ste u "vazdušnoj banji" kako takođe zovu Zlatiborsku visoravan, red je da se nakon uživanja u hrani i erskim đakonijama, upustite u malo avanture i rekreacije. Možete se provozati gondolom, novom turustičkom atrakcijom, i pogledati Zlatibor iz vazduha, kada postaje jasno i izvesno zašto je ova visoravan toliko jedinstvena i neuništiva, uprkos pomalo histeričnoj gradnji. Na to vas podsećaju ponosni Tornik, Crni vrh, simbol Zlatibora Čigota, nepregledno prostranstvo brežuljaka i dolina ispresecanih planinskim potocima.
To je pravi Zlatibor. I dalje postoje naselja u kojima deluje da je vreme stalo, porodična imanja na Oku, na kojima ćete videti zlatiborske krave na ispaši, na kojima miriše trava, isto onako opojno kao pre mnogo leta...
Taj Zlatibor i dalje živi. Neko će do njega hrabro, pešice, neko će automobilom...
Ali, zastanite malo, udahnite taj divni vazduh i zapitajte se da li ste igde na svetu "čuli" takvu tišinu. Jednom kada je čujete, ovom, možda najlepšem podneblju naše lepe zemlje, često ćete se vraćati. Ta tišina vam kaže da je najvažnije pronaći svoj mir, da se on ne nalazi u kvadratima apartmana, već u jednostavnosti i lepoti koju daruje samo priroda.
Sve teče i sve se menja, ali Zlatiborski "brzi voz" ponosito ostaje...
