Italija. Emilija Romanja. Maranelo - varošica konja koji se propinje.
Tu je famozni Enco skrojio svoju automobilsku imperiju ni iz čega. Propeo se na sva četiri točka iz konjske prašine i učmale običnosti. Unapredio je znanja stečena u Alfa Romeu. Verovao je da može moćnije, brže, luđe... Verovao i dokazao da kad veruješ, onda i možeš i umeš. Preneo je to verovanje na ljude oko sebe, a onda su oni umeli još bolje – granice verovatnoće su se topile kao mocarela na vrelom testu.
Zajedno su probili ograničenja pred kojima su svi panično stiskali kočnicu. Tamo gde su svi dizali nogu sa gasa, Enco je gazio još jače, pa makar bila i lakat-krivina. Kao konj propet na zadnje noge, dok mu se prednje mahnito batrgaju u vazduhu - divlji konj kojeg je nemoguće obuzdati.
E, to je Ferari. To postaješ i ti kad sedneš za volan Ferarija. Postaješ deo neobuzdane brzine koja ti pumpa krv u venama do maksimuma. Pritisak u glavi raste kao da probijaš orbitu. Adrenalin zateže mišiće kao da si na takmičenju u bodi-bildingu.
Trka bez suparnika
Ravan put pred tobom je trka, makar i ne bilo suparnika. I najblaža krivina je izazov, jer ti mašina tako zapoveda. Kad sedneš u Ferari, postaješ bog brzine. Vladar druma. Gospodar konjskih snaga. To ni ne shvataš, samo osećaš.
Baš kao i ja, tog sunčanog februarskog jutra, za volanom Ferarija GTC4 Lusso, sivog četvoroseda sa 600 konjskih snaga (snaga propetog, divljeg konja, ne neke fijakerske rage). Kad stisneš pedalu gasa, do stotke stižeš za treptaj oka – 3,4 sekunde, hej! Kad stisneš gas, leđa ti se zalepe za ergonomsko sedište crvene boje, dok mašina klizi po drumu kao gliser po mirnoj površini vode i počinje da žeže asfalt kao što čamac kida talase.
Pogon na sva četri točka daje ti sigurnost da ne samo da možeš da se munjevito krećeš kroz bajkovito jutro, u varošici s ulicama još uvek mokrim od noćne kiše i sanjivoj od dosade, već da možeš isto tako da se ukopaš u mestu pred kružnim tokom, mlađom verzijom Monike Beluči koja užurbano i naizgled uobraženo vrcka po putu ili rasejanim biciklistom.
Volan prepun dugmića, prekidača i oznaka, jer sve što ti treba smešteno je na njega (kako - to samo znaju Encovi naslednici), mekan je poput nežnih bokova žene, a kad ga stisneš prstima obe ruke, osećaš kao da si probudio strast vatrene Italijanke koju uzbuđuje jezik na kojem pričaš, iako te ni reč ne razume, ali je podsećaš na propetog divljeg konja nasred Maranela, koji samo što se nije otrgao sa postolja nasred kružnog toga i neukrotivo pojurio niz vetar; ludi vetar koji mu baruši mrku grivu.
Život kao maska života
Dok vrebaš ravnu deonicu puta, spreman kao zapeta puška da divlje ubrzaš i pustiš zver da iskali glad za brzinom, i dok obuzdavaš meki volan u krivinama kao Šakirine kukove koji lelujaju u vrelom ritmu, plešući vrhovima prstiju po papučicama za gas i kočnicu kao pijanista u transu za svojim Štajnvejom, pored tebe promiču predeli, ljudi, kuće, restorani, kafići, semafori, saobraćajni znakovi - život kao maska života... Promiču i drugi automobili - promiču dok se iznenada ne ukopaju u mestu sa strahopoštovanjem - da propuste kralja drumova još od 1947. godine. Encovo čedo. Marinetijev futuristički san o brzini kao vrhuncu umetnosti i mašini kao umetničkom delu.
Bacim pogled na suvozača, Italijana obrijane glave sa Ferarijevim naočarima za sunce, i vidim njegov osmeh, vidim kako uživa u ko zna kojoj vožnji u ovoj moćnoj mašini, ponosan što je njen batler i naš urbani Vergilije, vodič svih nas, smrtnika, koji smo imali sreću da budni ostvarimo svoj san i budemo deo magije Ferarija makar na dan, na sat, na pola sata, na petnaeset minuta... Kao kad ti drug iz detinjstva, kojem su roditelji kupili motor Tomos automatik u prvom srednje, da da provozaš jedan krug.
Ja sam čovek koji je...
Još jedan jak pritisak na papučicu za gas, još jedno režanje iz pluća ka repu ove divlje zveri, nežno maženje kočnice vrhovima prstiju i još jedno nežno milovanje volana ka poslednjem skretanju... I to je kraj vožnje. Po drumu. I početak vožnje u glavi.
Kad te neko pita šta si radio prošle srede, onako usput, kao da to nije ništa, uobičajena stvar za tebe, reći ćeš: "Vozio sam Ferari u Italiji".
Čim to izgovoriš, oko tebe će zasijati bukteći oreol, kao da je plameni Lauda upravo izleteo iz zapaljenog bolida. Ti više nisi samo čovek sa vozačkom dozvolom, ti si čovek koji je... Ma, ne ti - ja sam čovek koji je vozio Ferari!
