Legende, mitovi, ili još bolje, strašne priče o tom Kanskom filmskom festivalu kažu svašta. Hiljade i hiljade stranica teksta na portalima, komentari na forumima, video snimci čija je minutaža disproporcionalna broju informacija koje iznose.
Na sve strane upozoravaju na rušenje kućnog budžeta, na izvesne (i poprilično nepostojeće) papirne omote prosute po plaži, na mogućnost da smeštaj koji ste rezervisali ne postoji. Zastrašuju vas glasinama o džeparenju, prenaglašenom brigom za sigurnost, nesagledivom gužvom. Često pominju i ono najgore – razočarenje u sve i svakoga.
U savetodavnim procesima najglasniji su, naravno, oni najiskusniji. Oni su festival videli jedino na slici, u kratkom prilogu nekog posleponoćnog kulturnog dnevnika, ili u najboljem slučaju, u trosatnoj poseti u vreme pauze za topli obrok, u neko gluvo doba, tokom preplaćene autobuske ekskurzije koja se uputila ka, verovatno, Španiji.
"Strašna" priča iz aviona
Glasovi razuma (ili ispravna i temeljna internet pretraga, kako hoćete), ipak, kažu nešto drugo. Prvo "upozorenje" jeste da je povezivanje sa ljudima najčešće i najbolje već u avionu, jer ko leti do Nice u periodu festivala, taj je skoro sigurno i deo industrije. Dakle, festival počinje na gejtu.
Pet slojeva odeće (sigurno bar tri više nego što je sredinom maja potrebno), prtljag par centimetara dublji od dozvoljene dimenzije, dok među spakovanim stvarima fali još ponešto. Adrenalinski uranak na aerodrom (tako smo valjda, vaspitani, da dolazimo satima ranije) i konstantno prepipavanje džepova: ključ, pasoš, lična, telefon, punjač, novčanik, gde beše pasoš...
Konačno smirena i na dobrom mestu, gledala sam oko sebe koga bih mogla da sretnem. Mada je bilo nekoliko lica sa ekrana, držala sam se po strani. Tako natrpana prtljagom, ruku punih dokumenata i papira, sama, bila sam pogodna za penzionerske razgovore i deljenje brzih saveta, kao da je meni jasnije šta se dešava (ili šta će mi se desiti kroz nekoliko dana).
- Kako to da ti imaš kofer? – pitao me je stariji gospodin, vidno iznerviran veličinom njegovog ručnog prtljaga i još više zadihan usled ista ona tri sloja odeće viška. Imao je jak francuski naglasak i poprilično simpatičan srpski izgovor.
- Znate, uzmete na sajtu opciju priority, onda Vam je dozvoljeno da ponesete i mali kofer.
- Znači, džabe sam peglao...(psovka). A to se plaća?
- Plaća se, da.
- (psovka na račun birokratije i avio kompanije)
U potpunosti sam saosećala sa njegovom mukom, ali nažalost sam morala da pristanem na nametnuta pravila o doplati – ne ide da deset dana nosim dve iste haljine. Razgovor je tekao malo na srpskom, malo na francuskom (doduše, tada sam mogla samo da se smeškam i klimam glavom, uz nekoliko njegovih opaski kako je baš šteta što ne govorim francuski), malo na engleskom.
Posle duge priče o peglanju košulja, o besmislenosti aredoromske procedure, o njegovom putovanju od svega par dana i popravci klime, saznala sam da je čovek sa kojim razgovaram rođeni Kanjanin (koliko god da rogobatno zvuči). Zašto i kako je dospeo u Beograd, nisam uspela da čujem, bilo je već vreme za ukrcavanje. Rekao je da izgledam spremno, iskusno, da mi sigurno nije prvi put da idem na Francusku rivijeru. Odgovorila sam da jeste, da idem u Kan, na festival.
- Good luck, baby – rekao je uz misteriozan osmeh. To je bilo baš sve što sam želela da čujem.
Zlatna groznica
Nivoi akreditacija, rangovi industrije, buđenje u šest ujutru, sajt za rezervacije koji se otvara četiri dana ranije, pravila oblačenja, čekanja u redovima i još hiljadu i jedna logistička zavrzlama. Sa svim tim u rukama, mogla sam da se oslonim (ja, a sa mnom još desetine hiljada ljudi), samo na pomenutu sreću. Prvo pristupanje sajtu za rezervacije donelo mi je kartu za, prema satnici, prvu ovogodišnju projekciju (koja naravno, nigde nije zavedena kao takva i koja nije ni blizu večernjem svečanom otvaranju) i to za restauriranu Čaplinovu "Zlatnu Groznicu".
Dakle prvog dana festivala, imala sam svega jedan popunjen termin dnevnog reda, dok sam ostale posvetila istraživanju tada još uvek nepoznatih last minute redova, lociranju svih bioskopa (što do samog kraja nisam uspela) i eventualnoj nabavci namirnica. Tako sam poprilično sigurno, po svim protokolima, mirno dospela u The Théâtre Debussy, drugu po veličini bioskopsku dvoranu. Pri dolasku, bila sam čak i previše opuštena, pa se nisam trudila da pročitam sitna slova u programu. Voditelj je, naravno, pričao isključivo na francuskom, tako da mi ni njegova uvodna reč nije pomogla razumem da će kroz nekoliko sekundi na bini stajati porodica Čaplin. Bilo mi je jasno tek kad sam uspela da raspoznam imena, odnosno jedno poznato prezime i neverovatnu sličnost sa dedom. Da, izgledaju kao karikature i da, smešno hodaju.
Last minute
Kad sam se pošteno ismejala, jer još uvek ništa nije prevazišlo humor nemih filmova, bilo je vreme da konačno sretnem svoje cimerke u stanu i saznam sa kim delim smeštaj. Jedna od njih je pomenula izvesnu last minute sekciju na sajtu, ne samo uživo, kao da mi je falilo da razmišljam o beskonačnom osvežavanju još jedne internet stranice. Međutim, sledećeg dana se dešavalo, recimo, sve, a ja nisam uspela da dobijem rezervaciju ni za šta, jer tako to biva kada spadate u rang kome se rezervacije otvaraju u osam ujutru.
Već sam imala u glavi scenario kako se vraćam razočarana, kako nije imalo smisla ni da dolazim, kako ću bilo kome na oči posle ovoga... Imala sam spremljenu taktiku čekanja u redu, ali veličina događaja nije trpela neizvesnost. U neko doba iza ponoći, "navratila" sam na last minute sekciju i tu me je sačekala rezervacija za masterklas Kristofera Makverija (Christopher McQuarrie). Sačekala me je i onu jednu sekundu udaha i izdaha u neverici.
Možda nije baš sve propalo, mislila sam dok sam pristizala do sada već poznate sale Debisi, na prvi u nizu neverovatnih događaja. Jedan je bio siguran, za ostale sam se naoružala strpljenjem i gomilom WhatsApp grupa za raspitivanje. Računala sam da sam sreću, bar za taj dan, već iskoristila.
"Dežurni Krivci", "Top Gan", "Mumija", svi silni delovi "Nemoguće Misije"… Sve je to Makveri ispričao, zaključno sa pričom o saradnji sa Tom Kruzom. Meni je zasijao ekran, mahinalno sam ušla na Instagram i prva objava koju sam videla bile su upravo zvanične fotke ekipe najnovijeg dela "Nemoguće Misije", baš iz Kana. Onu gde su zajedno Makveri i Tom Kruz prosledila sam mami, uz pretpostavite kakav komentar, istog trenutka zažalivši što nisam ni pokušala da dobijem mesta za premijeru, ostavši bez šanse da ga ikada vidim uživo. Istog trenutka voditelj je izgovorio:
- If only we could hear the other side of the story... Ladies and gentlemen, please welcome Tom Cruise!
Poljubac od Toma Kruza
Odjednom, premijera me više nije interesovala. Nije mi zvučalo realno da mogu da se nađem u istoj prostoriji sa Kruzom, ali eto me (ili, eto nas). Bio je tu, obučen kao na pomenutoj fotografiji. Suze sam hitro zaustavila, ali disanje nisam umirila dugo.
Brzo je postalo jasno o kakvoj saradnji je reč – razgovor je bio prijateljski, emotivan i pun uzajamnog poštovanja. Tom Kruza bih najlakše opisala kao glumca i čoveka koji bi, samo kad bi živeo u Srbiji, bez razmišljanja pristajao da igra u svim studentskim vežbama, čak i ne samo pristao, nego pružio svoj maksimum. Negde pred kraj, poslala sam poruku u jednu od mnogobrojnih grupa: Hey guys, how’s the last-minute line looking for De Niro’s masterclass?
Iste sekunde sam otvorila pretragu i radi reda, bez nade osvežila sajt. Tu sam pronašla kartu, ovaj put za najbolja moguća mesta. Još jednom me oblio hladan znoj. Poruke iz grupe nisam otvorila.
Bila sam ljubomorna na one koji su sedeli u prvim redovima, ili bar dole, imali su šansu za razgovor, fotografiju, potpis, šta god, sa Makverijem ili Kruzom. U želji da budem primećena, sa svog mesta u prvom redu balkona, pokazala sam rukama srce. Kruz se nasmejao, pokazavši rukama isto.
Da budem sigurna da nije u pitanju samo slučajnost, poslala sam poljubac. Nasmejao se ponovo, poslao ga je nazad. Pocrvenela sam, verovatno, od glave do pete. Srećom, postoje ljudi koji misle na sve, pa je tako momenat ostao zabeležen zahvaljujući, naravno, TikToku. Niti bih se setila da držim telefon u tom trenutku (on meni poljubac, a ja da držim telefon, ne ide), niti bih samoj sebi verovala na reč da se išta od ovoga zaista desilo. Dakle, tu smo:
Nisam imala vremena da shvatim šta se desilo, u glavi mi je bio samo Kruzov poljubac. Napravila sam pun krug, čim sam prošla kroz vrata dvorane, očitala sam novu kartu i vratila se nazad. Pitala sam u kom sektoru sedim, misleći da je greška što mi hostesa pokazuje prve redove do bine.
Robert De Niro predstavljen je kao čovek koji ne govori mnogo, ili čak obija da govori. Brzo je to pokazao u praksi. Daleko od toga da je ta osobina negativna, naprotiv. On samo ne preferira isprazne razgovore, ono što ima da kaže formuliše koncizno, u najkraćoj mogućoj formi. Masterklas, krivicom voditelja, nije izgledao onako bi bilo ko očekivao, niti su mu pitanja iz publike mnogo pomogla. Ali De Niro je De Niro, od njega je i nekoliko rečenica dovoljno za lekciju. Mada ne verujem da je ikoga zanimalo da li se on budi rano, ili ipak spava do podne, što je bilo pitanje izvesne gospođe iz publike. Ako se De Niro lično nasmejao pitanju, verujem da nije nekulturno što je i cela sala ispratila.
Kud svi Turci...
Pošto mi je ispunjena malopređašnja želja da sedim dole, iskoristila sam i privilegije na koje sam bila ljubomorna (a zbog kojih je, pretpostavljam, nova smena publike na balkonu bila ljubomorna na mene) da se pozdravim sa njim. Kako su svi prisutni imali sveske, postere i slične aksesoare za potpisati, tu negde se našla i moja, jer znate kako ide, kud svi Turci, tu i…
Potpuno ošamućena iskustvom, nisam imala pojma kuda se izlazi iz ovog dela sale, budući da nikada nisam sedela na tim mestima. Odlučila sam da pratim masu, verujući da ostalih hiljadu ljudi valjda zna kuda ide. U krug, pa kroz staklena vrata, pa stepenice, pa još jedne i našla sam se u nekom last minute redu, ispred sasvim nepoznate sale. Brzinski sam prelistala raspored – čekala sam u redu za projekcije restauriranih Šermanovih vesterna. Kako nisam tog dana pogledala ni jedan film, a još uvek nisam znala gde je izlaz iz nesagledivo velike festivalske palate, odlučila sam da tu i ostanem.
Otkud sad Tarantino?
Slobodnih mesta je po pravilu ostalo, pustili su nas unutra. Pored ulaznih vrata ugledala sam lice koje prepoznajem i onako umornoj kroz glavu mi je prošla misao odakle li ja njega znam, kao da sam srela nekog poznanika u liftu, ili na kasi. Bio je to Tarantino lično, koji je primetio da već predugo gledam u njega, te mi je uputio osmeh i jedno srdačno Heeeeey there! Mogla sam da zamucam samo Hello… i da nateram noge da se pomere mehanički, pošto su mi se kolena odsekla. Ponovo nisam čitala sitna slova. Da, bila je u pitanju projekcija Šermanovih vesterna. Ali, bila je praćena Tarantinovim predavanjima iz istorije filma.
Eto mi odgovor na pitanje šta će on ovde, koje sam sinoć postavila samoj sebi, listajući fotografije sa otvaranja. Filmove koje smo gledali birao je Tarantino, po svom ukusu. Očigledno ih je gledao dovoljno puta da ih nauči napamet – smejao se par sekundi ranije pred svaki geg. Najpre nas je zbunjivalo kad savršeno tihom salom odjekne smeh bez ikakvog pokrića, ali smo postali deo igre, smejući se njegovom smehu.
The best part about watching this at a screening presented by Quentin Tarantino is that you get the famous Tarantino Laughing Track throughout the movie – jedan od komentara na sajtu za ocenjivanje filmova. Jasna stvar.
Naravno da sam, sa doduše iznenađujuće malim brojem ljudi, posle projekcije sačekala Tarantina ipred sale. Morala sam da popravim utisak sa ulaza.
Bilo je skoro 11 uveče. Iz stana sam izašla pre trinaest sati, poslednji obrok sam imala pre deset. Prodavnice su bile zatvorene, a moja jučerašnja eventualna nabavka se nikada nije dogodila – zapričala sam se sa cimerkama. Imala sam pola bageta od prekjuče.
- Moraš nešto da žrtvuješ, ako želiš da ćaskaš sa Tarantinom – tešio me je drug u porukama. Verovatno je bio u pravu.
I tako sam, drugog festivalskog dana, mislila da je to to. Da mogu da se vratim kući, da me je sreća poslužila za narednih deset godina i da dalje (a bliže nekim ljudima za koje nisam verovala da su stvarni) ne može.
I could have never imagined that
Nema šanse da ćete me videti da stojim satima u last minute redovima za premijere – naivno sam govorila cimerkama. U suštini, ni nema mnogo smisla čekati dvocifren broj sati pred projekciju na koju možda i ne uđem (jedino na gala projekcijama je moguće da zaista nema mesta), a sve prisutne na premijeri mogu slobodno da vidim na tepihu, pred ulaz u palatu. Stajanje satima na suncu, u večernjem izdanju, nije zvučalo kao opcija. Tome festival i služi, sa gomilom termina i sala, da sve može da se stigne, a da se kanski dani ne troše na sulude redove. Međutim, premijera Ari Asterovog "Eddingtona" se približavala, a posle Kruza, De Nira i Tarantina, logičan nastavak bilo bi deljenje prostorije sa Emom Stoun ili Hoakin Finiksom.
Pored toga, zacrtala sam sebi – moram nekako da uđem u glavni bioskop. I naravno, zažalila sam sve što sam rekla, zažalila sam što sam ismevala sve ljude iz redova. Ipak, da ne pogazim svoj ego u potpunosti, odlučila sam da odem svega sat-dva ranije, da vidim koliko će mi se posrećiti. Iako sam bila blizu, a red u trenutku mog dolaska iznenađujuće kratak, moja misija nije bila uspešna. Ali, za to veče nisam imala ništa u planu. Ništa, osim šminke i haljine koja je pretila da neodlaskom na premijeru ostane neiskorišćena.
Sledeća premijera te večeri bila je "Bono: Stories of Surrender", a cimerka je preuzela ulogu đavola na ramenu, govoreći kako izgledamo previše dobro da bismo jednostavno otišle u stan. Srećom po odluku, red je činilo svega desetak ljudi. "Eddington" se taman završio dok smo mi očitavale akreditacije. I tako, bila sam samo nekoliko metara od crvenog tepiha, kada je njime prošla cela ekipa. Dakle, dobila sam i Hoakina izbliza i The Grand Théâtre Lumière – misija je ipak uspela. Cimerka i ja smo ubrzo proširile svoj krug, dve Čehinje su bile na istom zadatku. U bioskop smo ušle zajedno, u neverici da smo dobile toliko dobra mesta, umesto nekog poslednjeg sektora na balkonu.
Bono se penjao tepihom dovoljno dugo (treba zastati na svakom petom stepeniku i napraviti fotografiju potpuno istu kao prethodnu, za svaki mogući magazin) da primetimo da smo smeštene u istom redu kao i filmska ekipa. Filmska ekipa, dakle Bono i Edž, a sa njima i Šon Pen.
Kad su fotoaparati završili posao, Bono je konačno ušao u salu. Zaista je sedeo samo nekoliko mesta od nas. Kad su se svetla ugasila, jedna od Čehinja mi je šapnula:
- I could have never imagined that I would end up in a situation like this in my life.
Ni ja.
17 sekundi
Jučerašnja "misija" sretanja Hoakin Finiksa dobila je produžetke, konačno sam našla (i uspešno rastumačila) rasporede press konferencija. Jutro posle premijere "Eddingtona", dok sam još sabirala utiske od sinoć, bila sam u press centru. Naivno od mene da pomislim da još gomila ljudi nema istu ideju. I dok sam čekala da filmska ekipa provede u tom hodniku čitavih sedamnaest sekundi, stepenicama je nonšalantno silazio Loran Lafit. Iznenađujuće mali broj ljudi je to uopšte registrovao, još manji broj se okrenuo.
Čudno, samo nekoliko dana ranije njegova pojava u istom ovom prostoru izazivala je euforiju. Kako se stvari brzo okrenu, ako niste Ema Stoun. Malo posle Lafita, istim stepenicama je hodao Klod Leluš.
I da stvar bude gora, prepoznao ga je još manji broj ljudi. Pored svog njegovog značaja za svetsku kinematografiju, režirao je film čiji se kadar našao na ovogodišnjem festivalskom posteru – "A Man and A Woman". A da, on ipak nije Pedro Paskal u majici bez rukava. Odlučila sam da mi je svejedno da li ću Hoakina ponovo videti sa dva ili pet metara. Odaljila sam se, rukovala se sa Lelušom (da nisam bezveze pred festival po drugi put gledala pomenuti film), sačekala famoznih sedamnaest sekundi, dobila par osmeha i pogled na ono što će uskoro postati viralno na društvenim mrežama (dotični u majici bez rukava) i izašla.
Izazivanje sudbine
Sledeća press konferencija na koju sam otišla nekoliko dana kasnije bila je daleko uspešnija. Pre svega, bila je manje natrpana. Ves Andersona i ekipu filma "The Phoenician Scheme" sam morala da vidim, pa i da upoznam, nisam pristajala ni na jednu drugu opciju. U iščekivanju njihvog dolaska upoznala sam, ispostaviće se, svog najboljeg kanskog prijatelja.
Imao je zanimljiv ruski strip posvećen Andersonu. Oboje smo pokušali da se ponašamo staloženo, što nam nikako nije uspelo. Pomno smo pratili prenos fotografisanja koje se po pravilu dešava pred konferenciju, smejući se Bilu Mariju koji je naporne fotografe polivao vodom. Trenutak njihvog ulaska u palatu ne umem da opišem. Bili su tu svi, Majkl Sera, Benisio del Toro, pomenuti Bil Mari, debelo kršeći pravila oblačenja svojom havajskom košuljom i još šarenijim bermudama, Benedikt Kamberbač i Anderson lično. U istom maniru od malopre, Mari je nasmejano šetao od osobe do osobe, gledajući crteže, stripove i fotografije koje su ga molili da potpiše.
- This is not my face. This is not my face either, I’m not signing this… Dakle zapamtite, ako želite da vam on potpiše bilo šta, ne izazivajte sudbinu (i svoje samopouzdanje) i umesto crteža donesite fotografiju. I nikako mu ne postavljajte pravila ponašanja.
Misteriozni drugar V
Ves Anderson je sa svojih pedeset i kusur bio kao začuđeno dete. Miran, skoro usporen i oduševljen ljudima koji ga pozdravljaju. Nekim čudom, verovatno pored svih glumaca i Bila Marija koji je svojom pojavom animirao prisutne, Anderson je dobio manje pažnje nego što sam očekivala. Moj novostečeni prijatelj mu je pružio strip, Anderson ga je omađijano listao nekoliko sekundi, da bi na kraju pitao:
- Can I sign this, pleeeeaaaaseee? Da, on je zamolio da se potpiše.
Meni je ostavio svoj dečiji potpis u svesci, ali kada sam ga pozvala da se fotkamo, mislio je da zovem nekog drugog. Morala sam da ga oslovim, Mr. Anderson…
- With me, really? Of course! Prišao je sasvim bojažljivo. Nije znao da sam se sa Benisiom fotkala iz pristojnosti, pošto je sam prišao kad je video da držim telefon u rukama…
Kad smo demantovali izreku never meet your heroes, moj drugar (neka ostane samo V) i ja nismo bili baš svesni šta se upravo desilo. Seli smo na stepenice, na sred palate, zaronili lice u kolena i pokušali da sakrijemo suze. Trebala nam je kafa.
Na Kopolinim vratima
Kafa je postala ceo dan, a ceo dan je postao do kraja festivala. Imali smo jednako hrabrosti i sličnu količinu sreće, ali njemu je pomoglo što mu ovo nije bio prvi Kan. Prednjačio je iskustvom. Nije mu bilo na odmet ni što se bavi distribucijom filmova. Znala sam da produkcije, distributeri i agenti imaju svoje banere na terasama apartmana. Trocifreni broj puta sam maštala šta li se tamo dešava, još više kako se tamo dospeva. Oboje smo, dakle, bili potpuno bez blama, spremni da iskoristimo svaku šansu (ili da je sami stvorimo), a on je imao iskustvo. Udruženim snagama, krenuli smo od vrata do vrata.
Znao je gde je Kopolina kancelarija. Negde je načuo i šifru za ulaz u zgradu. Smem da kažem jedino da je u neposrednoj blizini palate i da ima ceo sprat za sebe. Dalje se nisam usudila da zalazim, pretpostavljam da je i moj boravak ispred vrata bio poprilično ilegalan. I tako, u nekoj od mnogih šetnji, naprasno me je pitao:
- Nego, da li bi ti htela sa mnom na sastanak sa Šon Bejkerom? Očekuje me uskoro.
Molim? Šta on mene pita? Dala sam jedini mogući odgovor i kroz nekoliko minuta, bili smo u kancelariji čoveka koji je pre par meseci dobio četiri oskara (ne, nije ih poneo sa sobom u Kan, naivno od mene da pomislim tako nešto). Očekivao je sastanak, ali nije očekivao da je moguće da se razboli na Azurnoj obali, što se nažalost desilo. Naravno, nismo ga uznemiravali dalje. Lično, mislim. Slali smo mu poruke i fotke narednih dana.
Žurka, žurka
Budući da je V bio najmlađi u svojoj firmi, nije imao baš sa kim da ide na žurke posle premijera. Ja, očekivano, nisam mislila ni da je odlazak tamo uopšte moguć. Sve dok nisam u ruci držala pozivnicu za žurku posle premijere japanskog filma "Exit 8". Nisam ljubitelj video igara, ali sam svakako ljubitelj noćnog filmskog života. Sve je bilo dekorisano u stilu igrice po kojoj je nastao film.
Podrum pretvoren u japanski metro. Foto kabina. Kokteli koji se izmišljaju na licu mesta. Vlasnik distributerske kuće (zbog njega će pola sveta gledati novi Linklejterov film) koji mi ne dozvoljava da odem na taksi dok ne završim sve nivoe. Čula sam da je u nekom trenutku došao Džejms Franko, ali tada sam već otišla – verovatno bi mi bilo previše.
Bleja sa Robijem Rajanom
Prvobitni planovi koje smo imali za poslednje festivalsko veče se nažalost nisu ostvarili. Umesto toga, u praksi smo naučili šta znači ko zna zašto je to dobro. Pa, zašto je dobro kad propadnu planovi?
Nije bilo šanse da se poslednje veče provede obično. Odlučili smo da odemo do čuvenog Le Petit Majestic, da u zatvorenoj ulici pijemo svoje piće na ivičnjaku, a posle – videćemo. U nekom trenutku, V mi je zaprepašćeno rekao:
- Nemoj da poludiš, ali iza tebe je Robi Rajan.
On ga je poznavao od ranije, sa već nekog predavanja. Ali, kako da ne poludim? Čovek je snimio neke od mojih omiljenih filmova. Prišli smo mu, kao da se znamo godinama. V me je predstavio i razgovor je tekao prirodno. Robi i ja smo ogovarali najgori film ovogodišnje selekcije. Prišla je producentkinja istog onog "Poor Things" koji je Robi snimio. Zaustila sam da kažem svoje ime, pružajući ruku, ali umesto toga, Robi nas je predstavio. Producentkinja nam je dosula pivo, usput nas polivši. Petnaestak minuta mi je hvalila izgled, u neverici da kombinacija mamine košulje i korseta sa Aliexpressa može da izgleda tako. Mislim da do kraja nije poverovala da moja odevna kombinacija nije bila šivena specijalno za mene.
Imali smo film koji smo mrzeli, imali smo film iz selekcije koji smo obožavali, iako se velikoj većini nije svideo. Usaglasili smo se da imamo elitni ukus. V i ja smo se trudili da ne poludimo, da ostanemo na zemlji, razmenjujući oduševljene poglede ispod gutljaja piva. Razgovor je trajao i trajao. Pridružila se još jedna producentkinja, da obavesti Robija kako bi jedan student želeo da ga upozna.
- Nema šta mene da upoznaje, ja sam sa njima. Neka upozna ovo dvoje – rekao je, ne pomerivši se od nas. Stidljivi student je prišao, Robi se upoznao, a zatim je ponovo izgovorio naša imena. Za njega nije mario previše, pa je nesrećni momak ubrzo otišao. Nažalost, producentkinje su u nekom trenutku poželele da odu na svirku, pa smo morali da im vratimo Robija. Još jednom smo dokazali da ipak postoje situacije kada treba upoznati svoje heroje.
Jutro pred let za Beograd bilo je teško, značilo je da je gotovo. Nosilo je sa sobom još nekoliko poznanstava, jer i dobitnici BAFTA nagrade moraju negde da čuvaju prtljag. Koliko sam pogrešila prvog dana, misleći da od toga nema dalje. Sreća me je pratila danima, valjda mi je zato let zakasnio.
Bez pogovora sam prihvatila, setivši se da moraš nešto da žrtvuješ… Konačno, bilo mi je jasno šta se sve krilo u misterioznom osmehu gospodina sa aerodroma. Ciljeva je mnogo, ali ovde ne postoji ni jedno drugo sredstvo, osim sreće. I tako su tuđe strašne priče postale jedna moja, dok ne prihvatim sve šta se desilo, sasvim naučnofantastična priča.
