Pijaca. Ne, to nije samo mesto na kojem se kupuju domaći paradajz, sir, jaja i sve one lepe stvari kojih, istina, ima i u supermarketu, samo su uglavnom bezukusne. Ali to je neka druga priča. Elem, pijaca je mali haos s pravilima, Ali-babina pećina pod vedrim nebom, mesto gde odeš po dve stvari, a izađeš s punim cegerom, tri nove informacije iz komšiluka i osećajem da si, nekako, obavio nešto važnije od kupovine.
Jer tu se ne ide samo da se pazari. Tu se gleda, miriše, proba, pita, sumnja, ubeđuje, pa opet kupi. Na pijaci paradajz nije samo paradajz, nego "domaći", "jutros ubran", "probaj, pa kaži", a jabuke nisu samo voće, nego mala takmičarska disciplina između tezgi. Na jednoj su slađe, na drugoj lepše, na trećoj "nisu za slikanje, ali su za najukusnije". I svi, naravno, znaju zašto je baš njihova roba najbolja.
To je mali haos s pravilima, Ali-babina pećina pod vedrim nebom, mesto gde odeš po dve stvari, a izađeš s punim cegerom, tri nove informacije iz komšiluka i osećajem da si, nekako, obavio nešto važnije od kupovine
Ima u tome nečeg starinskog i zdravog. Pijaca traži razgovor. U radnji ćutiš, uzmeš, platiš i odeš. Na pijaci se uvek nekako zapričaš. O ceni, o vremenu, o tome kako ništa više nije kao pre, o tome da paprika ove godine kasni, da sir nije isti kad krava jede "šta bilo", da je mušterija prošle nedelje uzela tri kila pa se vratila po još. Nekad dobiješ i savet koji nisi tražio. Kako da spremiš paprikaš, koliko treba da odstoji ruska salata da bude ukusnija, da li krompir bolje ide uz blitvu ili uz spanać.
A taj svet je danas dragocen baš zato što nije savršeno uređen. Nema sterilnih rafova, nema "opuštajuće muzike s plafona", nema "akcija traje do nedelje". Ima glasova, mirisa, zemlje na krompiru, ruku koje mere "od oka", kesica koje šuškaju, sitnog cenkanja koje nije samo borba za deset dinara, nego mala igra poverenja i karaktera.
Možda zato pijacu ne treba posmatrati kao staru naviku, nego kao trend koji nikada nije ni trebalo da izađe iz mode.
Jer, da se vratimo na onu Ali-babinu pećinu, ko uđe, verovatno će potrošiti više vremena i novca nego što je planirao. Ali ko ne uđe, propustiće ono što se između tezgi zapravo najlakše nalazi – dokaz da grad još uvek ume da razgovara. Ako mu daš priliku.
