Pre više od 140 godina, balet koji danas puni dvorane širom sveta doživeo je potpuni fijasko na premijeri.
"Labudovo jezero", koje je tada kritikovano zbog loše koreografije i previše složene muzike, postalo je jedno od istinskih remek-dela klasične baletske scene. Kako je balet koji je bio zaboravljen postao univerzalni simbol umetničke izuzetnosti? Priča o "Labudovom jezeru" je ne samo priča o umetnosti, već i o tome kako i najveličanstveniji neuspeh može postati istorija.
Izvrsnost emocija
Danas "Labudovo jezero" nije samo balet – ono je globalni fenomen, prepoznatljiv brend i simbol sofisticiranosti. Čak i oni koji nikada nisu gledali balet poznaju prepoznatljive melodije Čajkovskog. Ali, kako opisati "Labudovo jezero" nekome ko ga nikada nije video?
Ivan Zguravlev, direktor Ukrajinskog klasičnog baleta, odgovara bez oklevanja:
- Izvrsnost emocija.
"Labudovo jezero" je bilo prvi ozbiljan pokušaj Petra Iljiča Čajkovskog da komponuje muziku za baletnu scenu. Do tada, baletska muzika se uglavnom tretirala kao prateći element, podređen koreografiji, dok je Čajkovski težio da stvori delo koje bi moglo da stoji rame uz rame sa simfonijama i operama. Inspiraciju je pronašao na porodičnom imanju svoje sestre Aleksandre 1871. godine, gde je za svoje nećake komponovao i koreografisao mali kućni balet pod nazivom "Jezerce labudova".
"Neinventivno i slabo"
Četiri godine kasnije, Julijus Rajsinger, baletski majstor Boljšoj teatra, preuzeo je zadatak da osmisli koreografiju "Labudovo jezero“, a premijera je izvedena 4. marta 1877. godine u Moskvi. Nažalost, predstava je naišla na hladan prijem. Kritičari su zamerali kompleksnu muziku koja je bila previše simfonijska za tadašnje baletske standarde, dok je koreografija bila ocenjena kao neinventivna i slaba.
Međutim, pravo priznanje je došlo tek 1895. godine, dve godine posle smrti Čajkovskog, kada su Marijus Petipa i Lev Ivanov ponovo postavili balet u Marijinskom teatru u Sankt Peterburgu. Njihova verzija, sa poboljšanom koreografijom i preciznijom narativnom strukturom, postala je osnova za sve buduće produkcije. Tek tada je publika prepoznala grandioznost "Labudovog jezera", a ono se pretvorilo u najizvođeniji balet svih vremena.
Od tada, ovaj balet ne prestaje da inspiriše.
"Labudovo jezero" je mnogo više od bajke o princezi i princu – to je priča o ljubavi i izdaji, borbi između dobra i zla, slobodi i sudbini. Ove univerzalne teme čine ga relevantnim i danas, bez obzira na vreme i kulturološke promene.
San svake balerine
Igrati glavnu ulogu Odette/Odile predstavlja san svake balerine. Ova dvojna uloga testira i tehničke i emocionalne sposobnosti izvođača. Odette je nežna, krhka princeza, zarobljena u telu labuda, dok je Odile njena potpuna suprotnost – zavodljiva, manipulativna i moćna. Jedan od najpoznatijih trenutaka baleta, 32 fouetté piruete, simboliše Odilinu snagu i dominaciju i ujedno predstavlja vrhunac tehničke virtuoznosti svake balerine.
Prokletstvo 32 fouettéa
Prokletstvo 32 fouettéa u "Labudovom jezeru" jedna je od najfascinantnijih priča u svetu baleta.
Fouetté (francuski za "bič") je vrlo tehnički zahtevan pokret u kojem balerina stoji na jednoj nozi, dok druga "bičuje" u kružnom pokretu, dajući joj zamah za rotaciju. U trećem činu baleta, Odile (Crni labud) izvodi 32 fouettéa zaredom bez stajanja, demonstrirajući svoju vrhunsku moć i kontrolu. Balerina mora da održi savršenu ravnotežu, snagu i preciznost tokom svih 32 okreta, inače može da padne ili izgubiti kontrolu.
Scena je ključna u baletu, a publika i kritičari često broje svaki fouetté. A ako balerina posrne, to se tumači kao znak da nije dovoljno moćna da igra ulogu.
Pjera Lenjani je prva balerina koja je izvela 32 fouettéa 1895. u verziji Marijusa Petipa i Leva Ivanova i postavila je standard. Mnoge balerine kasnije su se borile da dostignu taj nivo.
Ako balerina ne uspe da završi sve rotacije, smatra se da će cela produkcija imati "lošu sreću". Zanimljivo, Maja Plisecka, legendarna sovjetska balerina jednom je namerno izostavila nekoliko fouettéa kako bi izazvala kontroverzu.
U nekim modernim izvedbama, koreografi smanjuju broj rotacija ili koriste scenografiju (npr. veo) kako bi sakrili tehničke poteškoće.
Dakle, ove rotacije nisu samo tehnički podvig, već i test mentalne i fizičke izdržljivosti, što čini "Labudovo jezero" još dramatičnijim.
Primabalerina Karina Šatkovskaja (Karyna Shatkovskaya) opisuje za Life Code koliko je zahtevno igrati ovu ulogu:
- Ovo je moguće izvesti samo uz ogromno iskustvo. Počinjemo da učimo ove scene još na početku baletske edukacije i postepeno savladavamo svaki element. Rad u studiju je jedno, ali scena je nešto sasvim drugo. Možete provesti stotine sati vežbajući, ali jedan sat na sceni vredi koliko svi ti treninzi zajedno. Publika gleda i misli da je sve lako – ali to je upravo cilj baleta: da predstavi iluziju lakoće, dok je realnost potpuno drugačija.
Kada je reč o pripremi za ovako zahtevnu ulogu, Šatkovskaja otkriva svoje rituale:
- Dan nastupa svaki put mora da izgleda isto – od jutarnjeg ustajanja do pripreme na sceni. Osim toga, na scenu uvek ulazim desnom nogom. Svako od nas ima svoje male rituale kako bi se mentalno i fizički pripremio za performans.
Da li biste menjali nešto kod Mona Lize?
Uprkos modernim interpretacijama i brojnim prilagođavanjima širom sveta, suština "Labudovog jezera" ostaje ista.
- Da li biste menjali nešto kod Mona Lize? - pita Ivan Zguravlev.
- Ne, jer je to klasik. Isto važi i za ovaj balet – njegova bezvremenost je ono što ga čini posebnim. Na primer, u predstavama poput "Krcka Oraščića" ponekad unosimo savremene elemente u koreografiju. Međutim, "Labudovo jezero" funkcioniše drugačije – trudimo se da očuvamo njegovu tradicionalnu formu, bez ikakvih promena. Upravo u toj doslednosti leži tajna njegove dugovečnosti - objašnjava Zguravlev.
Virtuoznost balerina u "Labudovom jezeru" graniči se sa nadljudskim – to nije samo igra, već magija pokreta i emocija. Njihova tela postaju živi instrumenti kroz koje muzika Čajkovskog diše, svaka linija, svaki pokret prstiju i treptaj oka ispisuju priču bez reči.
Povezanost balerina sa labudovima nije samo simbolična – ona je utkana u svaki pokret ruke i nagib vrata. Njihovi pokreti odražavaju gracioznost i delikatnost ovih ptica, stvarajući iluziju stvarnog jata labudova na sceni.
Ako posmatrate labudove na jezeru...
Kada se balerine kreću u savršenoj sinhroniji, njihove ruke imitirajući krila laganim zamasima podsećaju na nežne pokrete labudova koji klize po vodi.
Poseban akcenat je na linijama tela – izduženi vrat, blago zakrivljeni zglobovi ruku, brzi ali kontrolisani trzaji koji podsećaju na elegantne pokrete ptica.
Šatkovskaja objašnjava da posmatranje labudova u njihovom prirodnom okruženju pomaže balerinama da verodostojno prenesu njihove pokrete na scenu.
- Ako ikada posmatrate labudove na jezeru, primetićete način na koji klize po vodi i upravo tako, sa istom gracioznošću i sinhronizacijom, balerine ulaze na scenu na početku predstave, stvarajući iluziju pravog jata labudova.
U čemu je tajna?
Završetak "Labudovog jezera" može da varira od produkcije do produkcije, što ga čini još intrigantnijom i nepredvidivijom za publiku. Dok neki baleti biraju klasičan tragičan ishod, u kojem se ljubavnici, nakon velike žrtve, konačno ujedinjuju u smrti, drugi donose srećniji završetak, u kojem ljubav i dobro pobeđuju zlo. Postoje i produkcije koje odlaze korak dalje, otvarajući prostor za apstraktne i simboličke završetke, ostavljajući publiku da sama tumači šta se dešava.
Uprkos svim varijacijama, jedno je jasno: "Labudovo jezero" uvek nosi snažnu poruku o večnoj borbi između svetlosti i tame, i podseća nas na to da prava ljubav, koliko god teška bila, uvek nosi nadu.
