Šta znači biti mladi umetnik danas? Da li je to privilegija ili borba? Dar ili izazov? Šta se dešava kada mladi umetnici tek izađu sa fakulteta i suoče se sa realnošću? Kako pronaći svoje mesto u svetu umetnosti koji često deluje zatvoreno i rezervisano za odabrane?
Bez prave podrške, mnogi kreativni glasovi ostaju nečujni, a njihova dela neviđena.
Baš zato su podrška i prostor za izražavanje ključni. Kustoskinja Jelena Balević prepoznala je koliko je mladim umetnicima potrebno, osim mesta za izlaganje, i mogućnost da se povežu, uče jedni od drugih i steknu osećaj pripadnosti.
Ona kroz svoje projekte ne samo da otvara vrata mladim umetnicima, već i pomera granice, ističući posebno žene u umetnosti.
Njena poslednja izložba, "If the girls are united", nije bila samo postavka radova – bila je manifest podrške, prilika za umrežavanje i mesto gde se umetnost spajala sa zajedništvom.
Razgovarali smo sa Jelenom za Life Code o motivima koji je pokreću, izazovima i snovima koje želi da ostvari, ali i o mnogo ćemu drugom.
Koji je ključni izvor inspiracije koji je oblikao Vaše celokupno stvaralaštvo?
- Zanimaju me različite teme i različiti fenomeni. Okrenula sam se ženskom senzibilitetu, iako smatram da ne postoje podele umetnosti koju stvaraju žene i koju stvaraju muškarci. Umetnost je korpus iz koga svako crpi nešto svoje. Meni su konkretno interesantne žene, jer je njihov položaj teži, naročito u nekom kasnijem periodu kada završe studije, kada krenu da traže posao, pa onda i da zasnuju porodicu. Tada se stvari stvarno zakomplikuju.
Koja misao bi opisala Vaš pristup umetnosti i životu uopšte?
- Allways look on the bright side of life! To je čuvena Monty Python numera koja tako počinje, a onda se u jednom momentu promeni i kaže "allways look on the bright side of death". To je jedna dualistička priča! Kako kažu - ako nešto mnogo želiš, to će da ti se i ostvari! Smatram da nije to baš tako, ali moguće je, ako se stvarno založiš za nešto, pod uslovom da nisi ugrožen egzistencijalno, da nemaš šta da jedeš i da moraš da radiš po ceo dan. Jer ako je to slučaj, ti nemaš vremena da sediš i razmišljaš.
Kakav je status umetnika u Srbiji i sa kojim problemima se oni suočavaju?
- Ne postoji tržišna opravdanost za umetnike. Oni se snalaze na različite načine, ali to što se – snalaze – to zapravo jeste problem. Oni nemaju ateljee, prostore za rad, za sve se sami snalaze. Kako prodaju svoje radove - to je pitanje za nekog ko je u tome mnogo duže nego što sam ja. Ja ne znam kako to izgleda, jer sve što ja o tome znam se svodi na neku sivu zonu. Postoje galerije koje uzimaju određeni procenat kako bi prodali nečiji rad, a postoje i galeristi koji kupuju radove, pa ih preprodaju u inostranstvo i umetnik ne zna za koliko će njegov rad biti prodat. Zakonski je tržište umetninama potpuno neuređeno. Takođe, ja ne znam da postoji neko ko štiti prava umetnika. Postoje udruženja kao što su ULUS i ULUPUDS i to su jedina udruženja preko kojih umetnici mogu da ostvare neko svoje pravo, barem pravo da budu samostalni umetnici. Ipak, nude se različite opcije poput EU grantova, za koje umetnici često ne znaju da postoje. Koje su šanse da se to dobije je drugo pitanje, ali treba pokušati. Aplikacije su uglavnom na engleskom jeziku i mogu da budu komplikovane, ali umetnicima treba ukazati na to – imate priliku da tokom studiranja neko pokriva troškove vašeg odlaska odavde u inostranstvo gde ćete imati priliku da proširite svoje znanje i upoznate razne ljude, što je divna stvar. Ja dok sam studirala toga nije bilo. Postoje opcije, samo treba "čačkati" i naći.
"If the girls are united"
Izložba "If the girls are united" je trebalo da navede mlade umetnice da razmišljaju o situaciji u kojoj se nalaze i o problemima sa kojima se susreću. Što više njih je svesno problema u koji će neminovno dospeti, ukoliko nastave da se bave umetnošću, to i promena ima više šansi da se desi.
Rekli ste na početku razgovora da su Vam žene umetnice posebno inspirativne, jer je njihov položaj još teži. Kakav je status slobodnih umetnica u Srbiji?
- Kada mlada umetnica izađe sa fakulteta, učlani se u ULUS ili ULUPDS, podnese potrebnu dokumentaciju i dobije status samostalnog umetnika kada ispuni sve propisane uslove. Taj status ne obećava novac, ali obećava zdravstveno osiguranje i penzioni staž, i status zaposlenog lica. Status samostalne umetnice je jednak licu zaposlenom na minimalcu, što znači da u momentu kada umetnica ode u penziju, ona prima minimalnu penziju. Kada umetnice žele da otvore trudničko bolovanje, one su opet na minimalcu, a kada hoće da otvore porodiljsko bolovanje, opet su na minimalcu, ali im tada prestaje radni staž. Dakle, ako hoćeš da primaš taj minimalac, moraš da se odrekneš radnog staža, što je sumanuto. Ista je sutacija i sa preduzetnicama. Status slobodne umetnice važi sve dok se umetnica negde ne zaposli i dok je neko ne prijavi. Osim toga, po pravilnicima postoji propisani godišnji limit zarade od prodaje radova, što je otprilike oko 750.000 dinara, a ako se taj limit pređe, država prestaje da uplaćuje doprinose.
Kakav doprinos je dala Vaša poslednja, nedavo održana izložba "If the girls are united"?
- Izložba "If the girls are united" je trebalo da navede mlade umetnice da razmišljaju o ovoj situaciji i o ovom problemu. Što više njih je svesno problema u koji će neminovno dospeti, ukoliko nastave da se bave umetnošću, to i promena ima više šansi da se desi. Ova izložba je deo jednog većeg projekta. Pre same izložbe smo imale radionice gde smo razgovarale na različite teme i upoređivale iskustva. Učestvovale su devojke sa Kosmeta, iz Crne Gore i iz Beograda sa Fakulteta primenjenih umetnosti. Tu su dobile priliku da razmenjuju iskustva, jer one nemaju puno prilika da saradjuju na ovaj način. Radionice su bile onlajn, otprilike mesec i po dana pre izložbe, nekoliko dana nedeljno, kako se dogovorimo, bez precizne dinamike. Pričale smo o tome kakvo je lokalno okruženje, kakvi su im uslovi na fakultetu. Devojke iz Crne Gore su jako zadovoljne fakultetom i uslovima studiranja, a jedino što je problem je prostor i prilike za izlaganje, dok je situacija na Kosmetu sasvim druga priča. Tamo su okolnosti zastrašujuće, u smislu celokupne situacije na Kosmetu, gde ljudi žive u stalnoj pretnji. Kada živiš u takvom okruženju, a ne u mirnodopskim uslovima, ne možeš ni da stvaraš. Postoje likovne radionice, projekti, susreti, ali umetnice tu imaju samo priliku da stvaraju radove. Ovo je bila značajna prilika za diskutovanje o uslovima rada i stvaranja. Mislim da su ovakvi projekti dobra priča, koji nisu samo izložbe za prikazivanje radova, nego izložbe koje imaju poruku koja je otrežnjujuća, gde se postavljaju neka pitanja, koje su angažovanog karaktera.
Da imate čarobni štapić šta biste promenili?
- Prvo mora da se uredi zakonska regulativa, da se obrati pažnja na ljude koji izlaze sa fakulteta. Treba postaviti pitanje zašto fakulteti raspisuju 30, 40, 50 otvorenih mesta, ako ne postoji tržišna opravdanost za toliko umetnika? Gde će oni da rade? Zašto otvarate toliko puno mesta? Potrebno je da se ili umetnička produkcija smanji ili da se vidi šta će se raditi sa tim umetnicima. Treba da se udružujemo i da utičemo na zakonsku promenu. Mnogo toga je trulo u državi Danskoj i odakle god da počenemo nećemo pogrešiti!
Kako izgleda proces organizacije izložbe?
- Prvo treba da imate ideju gde ćete da nabavite sredstva koja su vam potrebna za prevoz, postavke radova, vizuala, štampe, koktela, ljudstva, istovara, tehničara, opreme, osvetljenje, ozvučenje. Trebalo bi da imate i novca za honorare za umetnike koji izlažu. Projekat se piše dosta unapred, otprilike oko godinu dana unapred, a u tom trenutku vi ne znate ništa. Ni da li će ti umetnici uopšte izlagati, jer ni oni ne znaju šta će u narednih 12 meseci raditi i gde će biti, ne znate ni da li ćete dobiti sredstva, ni kakve će cene biti za godinu dana. Tako da je to sve jedan veliki blef u trenutku kada pišete projekat. Na kraju možete i da ne dobijete sredstva i onda morate da potrošite svoje pare, ukoliko ih imate.
Cvet umetnosti raste iz kulturnog blata
Da li iz našeg kulturnog blata ipak može da izraste lep cvet umetnosti?
- Može, zahvaljujući energiji koja postoji i zahvaljujući beskrajno talentovanim mladim ljudima koji su željni da rade. Kad odete na Fakultet primenjenih umetnosti, vidite koliko su oni puni elana, duha, veselja, koliko su presrećni što su tu. Oni ne gube nadu! Samo kad bi njihova budućnost bila malo izvesnija, to bi bilo savršeno!
Šta biste sa ovim sada iskustvom rekli sebi na početku karijere, a što bi moglo da bude savet i mladim umetnicima koji tek kreću u ovu avanturu?
- Rekla bih da ne treba dozvoliti da te ubiju u pojam sa pričama "ne može to tako" ili da te ljudi na koje nalećeš i koji žele da te izmanipulišu i izvuku ličnu korist, obeshrabre. Postoje ljudi koji su okej i na koje ćeš pre ili kasnije naleteti. Samo treba shvatiti da postoje ljudi koje žele da zloupotrebljavaju mlade umetnike, ali da nisu jedini, postoji i druga strana priče, a i svako iskustvo je dragoceno! Ne treba se odmah obeshrabriti!
Šta Vas motiviše da nastavite dalje i ne odustanete?
- Radost. Neopisiva je radost šta se dešava na tim izložbama i susretima. Povratna reakcija umetnika, a i publike, ako radiš kako treba, iskreno i požrtvovano, je nešto neprocenjivo. Ti susreti su zaprvo jako bitni. Ti si jedna vrsta kanala između umetnika i publike, ti omogućavaš da takav sadržaj dođe do publike. Ti kreiraš sadržaj, ti edukuješ javnost i utičeš i menjaš ovo društvo. To je najbolja satisfakcija!
