Dragoslav - Draža Marković, iz sela Draževac u opštini Obrenovac, ušao je u radionicu i, već po navici, prošpartao po prljavim zidovima i umornim licima pogledom iz kog se ništa nije moglo naslutiti. Ponekad je izgledao kao uvod u osmeh bolje-vas-našao, ponekad poput grimase proste kurtoazije, a često kao izraz nepodnošljive dosade, ali ga je najčešće bilo nemoguće odogonetnuti. Nisam ga voleo zbog toga. Naprotiv. Nervirao me je žestoko. Mnogo više nego što sam kao pripravnik, za mesto elektrotehničara telekomunikacija u makiškom depou "15. april", ikome smeo da priznam.
Bio sam novajlija u svetu majstora za popravljanje signalno- sigurnosnih sistema na lokmotivama “Jugoslovenskih železnica”, i manji od makovog zrna, jer nisam imao blagog pojma šta ću ja uopšte tu, a kamoli kako se radi taj posao za koji su mi godinama punili glavu kako nema odgovornijeg na vascelom svetu od ovog gde prolaze čelični konji vrani na struju.
Znam samo da sam ustajao oko pola šest ujutru da bih navrat-nanos stigao do obaveznih pola sedam da otkucam karticu u automatu koji je uz mnogo bujne mašte podsećao na socrealističku slot-mašinu iz lasevegaske praistorije, a potom čitav dan teglio nešto što se zove baliza, koja je pravougaonog oblika, ima stotinak kilograma i postavlja se sa četiri ogromna šrafa, ključem 36, na donji deo lokomotive, kako bi nesretnici koji se odluče da sednu u voz imali veće šanse da stignu iz tačke A u tačku B. Prosto i jednostavno. Taj posao za odabrane obavljao se iz dva metra dubokih i jedva metar širokih kanala, sa godinama nataloženom mešavinom blata, istrošenog transformatorskog ulja, prosute jeftine brlje i poneke suze pod nogama, dok na glavu kaplje smeša slične, ogavne boje, čiji je sastav jedna od najvećih misterija svemira. Najprljavije mesto na svetu.
"Balizamen"
Biti pripravnik za mesto "balizamena", kako smo se u šali međusobno nazivali nije, jelte, bilo najperspektivniji početak buduće velike muzičke, novinarske, književne, biznismenske, švercerske, švalerske ili bilo kakve smislene karijere, koja podrazumeva pare i ugled, u kombinaciji ili samostalno. Moja Nena, daktilografkinja prve klase u Upravi železnica, međutim, mislila je da sanjarim previše i uglavnom mlatim praznu slamu, što se kasnije, mnogo kasnije, i nije pokazalo kao tako loša procena, pa je mesto u ekipi snova za njenog pametnog i na oca lenjog sina bilo obezbeđeno. Preko veze, jebote. Da je tada znala kakve ću tamo lekcije naučiti, verovatno joj slična glupost nikada ne bi pala na pamet. Da sam ja znao kakve ću lekcije tamo naučiti, ne bih se opirao kao jagnje pred klanje. Da smo tada znali nešto više jedno o drugom… jebiga, nismo…
Draža je bio đilkoš iz jednog sela pored Beograda, sa nešto evropskih manira pokupljeniih dok je konobarisao po Švedskoj. Kako se i zašto našao u elitnom odredu JŽ komandosa niko nije imao pojma, a on o tome nije pričao, kao i ni o čemu drugom osim o nekim hladnoratovskošvalerskim poduhvatima, koji su glavnom spadali u kategoriju zanimljivih samo sredovečnim pubertetlijama koji su u životu iz dvorišta mrdnuli samo do prve kafane i kojiima je Makiš bio centar ravne ploče poznatog sveta. Uprkos tome, imao je neki specifičan šarm i detalj koji me je proganjao sve te godine koje sam proveo po kanalima najveće ranžirne stanice u Evropi. Dok smo mi, pilići, pokušavali da se na sve načine zaštitimo od sveprisutne prljavštine šerpaplavim radnim kombinezonima i istobojnim kačketima nalik onome koji je nosio Mirko-pazi-metak-Slavko, samo bez petokrake iznad širita, uštavljenim rukavicama od materijala sličnog šmirgli, koje su se presijavale od izlizanosti, i cokulama za koje su vojničke osamdesetih izgledale kao najnoviji model "paćotija",
Draža je svoj superherojski "balizamen" posao obavljao skockan kao za banket na kome treba da služi kraljevsku porodicu. I u obaveznim jebenim belim cipelama zbog kojih sam imao noćne more. Jer, uspevao je, nemam blage veze kako, da ih ne isprlja nijednom jedinom kapljicom ulja, da ne ugazi ni u jednu od blatnjavih bara na dnu kanala, da ne dodirne nijednu prokletu prljavu stvar kojima smo bili okruženi dvanaest sati dnevno, od sedam do sedam, pa 36 sati pauze, pa ponovo…
Desetine patika i cipela upropastio sam pokušavajući da proniknem u njegovu tajnu, ali sve do poslednjeg dana među mohikancima samoupravnog proletarijata, onog dana koji je moju majku koštao onog nemoćnog bola koji donosi ostvarenje najvećih strahova, a mene konačnog suočavanja sa ogledalom, sanjao sam noćima kako lebdim nad Makišem u snežnobelim cipelama i smejem i plačem istovremeno, rastrzan između želja i strahova, ambicije i vaspitanja, sigurnosti i neizvesnosti, sebe kakav jesam i sebe kakvog me drugi vide.
Šest koloseka koji više ne postoje
Svoje prve bele cipele kupio sam mnogo godina kasnije, potpuno nesvestan da sam konačno zaslužio poštovanje i u sopstvenim očima, već, tada, nagovoren neodoljivom upornošću jedne drage beogradske lepotice koja je ispod haljine krila mnogo više duše nego što je ikada dozvoljavala da se vidi. Sedmogodišnju epizodu u gulagu nadomak Železnika dugo sam potiskivao, verujući, potpuno iracionalno i sasvim u skladu sa sopstvenom nezrelošću, da se i život može izbrisati gumicom kao pogrešna rečenica, ali Dražine bele cipele nastavile su da me žuljaju, sve do tog trenutka, svojevrsne inicijacije u društvo onih koji poštuju sebe, onakvi kakvi jesu.
A onda sam shvatio. Provalio njegovu brižljivo čuvanu tajnu. Nije mu, zapravo, ni bilo mnogo teško da sačuva svoje bele cipele. Jednostavno, u tih dvanaest sati koliko je iz ko zna kojih razloga morao da provodi u radionici - on nije bio tu. Ono u šta smo mi godinama gledali bila je prazna vanvremenska ljuštura, nešto kao materijalizovana astralna projekcija, paralelni nivo postojanja, ili kako god da se ta nemoguća a svakodnevna pojava tumači, dok je on, pravi Dragoslav - Draža Marković, iz sela Draževac u opštini Obrenovac, u isto vreme bio negde daleko, u Švedskoj najverovatnije, i kao paun šetao među stolovima prepunim đakonija i najskupljih vina, loveći zadivljene poglede svetskih džetseterki, slabih na zgodne balkanske konobare. Mogao bih da se kladim u to.
Od tada, skoro svakog dana, vraćajući se popodne sa posla, uveče iz grada, ili pred jutro iz nekakve štete, počeo sam da prelazim tada postojećih, a uskoro, za koju godinu, dve, pet linijskim parkom zamenjenih, šest koloseka pruge koja je sekla donji Dorćola kao loš krojač kaput od kašmira. Kršio sam zakon uredno i gotovo nikada koristio pasarelu (koju, valjda, pomenuti linijski park neće "pojesti") preko njih. Ponekad u belim cipelama. I koračao sa mirno preko šina i između pragova. Kao i sada preko pustopoljine koja je posle vađenja ina ostala.
Znam da više ne postoji način da isprljam svoje bele cipele. I znam da mi dobro stoje.
iz zbirke priča "BG Blues"
